Istina o Omer-paši Latasu

Tekst gospodina Dragana Stankovića „Neostvareni susreti kneza Mihaila i Omer-paše Latasa”, objavljen 13. jula u rubrici Među nama, a napisan na osnovu zapisa srpskog političara Jovana Avakumovića o razgovoru sa Omer-pašom u Parizu 1865. godine i na osnovu nedovršenog Andrićevog romana o paši, daje nam nov uvid u istorijske događaje i ličnosti iz 19. veka prožetog velikim bremenom i višedecenijskim sukobima i borbom našeg naroda da se oslobodi od vekovima duge turske okupacije. Tekst je zanimljiv, ali odudara od istorijske istine, posebno što se tiče prave uloge i lica ovog poturčenjaka na Balkanu, koji je tada pripadao turskoj carevini.

U 19. veku na Balkanu su Srbi započeli proces nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja slovenskih naroda. Turci su strogo pazili da Crnogorci ne udare na Hercegovinu, a Srbi iz kneževine Srbije na Bosnu. Posebno su bili kivni na Njegoša, koji je razobličavao politiku poturčenjaka, objašnjavajući im njihovo srpsko poreklo i upućujući ih na zajedničku saradnju u otporu protiv tiranije turskog sultana i njegovih paša i vezira. Upravo zato su Turci angažovali srpskog izdajnika i poturčenjaka Omer-pašu Latasa, sultanovog najodanijeg musira, da uništi Crnu Goru i Njegoša. I ovaj je to izvršavao bez milosti. Vodio je dva surova pohoda sa svojom anadolskom vojskom na malu Crnu Goru, jedan u periodu od 1852. do 1853. godine i drugi 1862, kada su Crnu Goru od uništenja diplomatskom intervencijom spasle Austrija i Carska Rusija na osnovu vapaja velikog Njegoša.

Petar Drugi Petrović Njegoš bio je najveći srpski krstaš i branitelj pravoslavnog hrišćanstva na ovim prostorima, koji je kroz svoja dela „Luča Mikrokozma” i „Gorski vijenac”, biblije srpstva, istakao da je najveći prioritet srpstva nacionalno oslobođenje i ujedinjenje u veliku pravoslavnu slovensku državu. Dok je knez Miloš figurirao kao turski vazal, on je vladao svojom malom zemljom kao „Gorski car”.

Istorija je zapamtila Omer-pašu (Mihajla Latasa) kao odanog i surovog, koji je u krvi gušio ustanke protiv sultanove tiranije što su nicali širom Otomanske imperije na tri kontinenta. Bio je najbolji primer izdaje svog naroda i vere zbog snobovsko-materijalnih razloga i bolesnog karijerizma. Naravno da je kao mudar i prepreden čovek znao da se u Parizu dodvori srpskim mladićima studentima, da se lažno predstavi i prikazuje kao osećajan čovek vredan poštovanja i kao poštovalac srpskih nacionalnih interesa. Istina je bila sasvim drugačija, jer vuk dlaku menja, ali ćud nikada.

Knez Mihailo Obrenović i njegov ministar inostranih dela Ilija Garašanin smatrali su ga najmrskijim srpskim neprijateljem zbog velike krize iz 1862. godine nastale oko statusa srpskih gradova, kada je posle incidenta na Čukur-česmi došlo do sukoba turske vojske i srpskih pandura i naroda, što je rezultiralo artiljerijskim bombardovanjem Beograda od strane turskog topništva sa tvrđave. Za pohod na Srbiju kod sultana se prijavio lično Omer-paša Latas, ali su intervenciju sprečile velike sile – Francuska i Carska Rusija. Na konferenciji u Kanlidži 4. septembra 1862. godine doneta je odluka o izmeštanju turskih vojnih posada i njihovih porodica iz Beograda i drugih srpskih gradova sa teritorije kneževine u Tursku.

Iz toga se vidi zašto knez Mihajlo Obrenović nije hteo da primi u audijenciju i da dobrodošlicom dočeka omrznutog i surovog turskog musira Omer-pašu Latasa. Ne samo da nije hteo da dočeka njega, nego nekoliko godina kasnije nije dočekao ni samog turskog sultana „reformatora” i kalifa islama Abdul-Azisa, ignorišući ih kao okupatore srpskih zemalja. Na taj način je knez Mihailo promovisao svoju politiku stvaranja vojnih hrišćanskih balkanskih saveza u cilju ostvarivanja ideje o oslobođenom Balkanu od turske okupacije pod geslom „Balkan Balkancima”.

O tome je svedočio pisac „Načertanija” Ilija Garašanin, tada srpski ministar inostranih dela, u jednom svom pismu prijatelju Jovanu Marinoviću: „ Ja rekoh nema ništa novo, hoće da bude ’sultan u Beogradu’. Ovo je budite bog s nama. Narod ga ne trpi ni u Stambolu, a njega evo u Beogradu. Šta činiti s njim? Dočekati, ali gde i kako? Knjaz mi je za to dao zapovesti i mi ćemo nešto činiti pa kako ispalo... malo je i to nezgodno što knjaz nije ovde... Razume se da bi bilo bolje da se knjaz ovde desio, ali ko đavo tera sultana baš onda da ovuda prolazi kad knjaz nije ovde.”

A u istom pismu navodi šta on i knez Mihailo misle o turskim musirima kao što je bio Omer-paša Latas, a u tom slučaju Midhad-paša: „Midhad čini ono isto što je Skopljak kod nas nekad činio. Razlika je samo u tome što ovaj ne nabija žive ljude na kolje, ali se umesto toga služi Dunavom tajno, a javno vešalima. Dovoljno je, kažu, da se ko čini podozritelan u njegovim očima pa da glavom plati.”

Miomir Garašanin,

Beograd