Dragan čuva ovce i ne žali se

Šušara – Ovčare južnog Banata muče svakojake brige. Spisak problema počinje sa jalovošću ovaca, manjkom ovnova i opstankom autohtone cigaje, na koju su ovde posebno ponosni, a lista se nastavlja pitanjem kome prodati jagnjad i vunu i kako pašnjake odbraniti od pretvaranja u oranice. Bude ovde i predavanja stručnjaka kako bi se ovačari malo trgli iz apatije, ali je ovo i dalje jednačina sa mnogo nepoznatih, nestašica čobana – stara tema, sada i sa novim zapletom. Stvar je došla dotle da uprkos činjenici da je broj stada i grla višestruko opao, ni njih nema ko da čuva. Nije tajna da čobanskog štapa, retko ko da hoće da se poduhvati.

Novina je da se pojavljuju svakojaki kandidati potaknuti pričama o velikim platama koji bi da čobane, ali se ovdašnji domaćini žale da je „običnog čobanina lako naći, a pravog veoma teško”. Kažu da je čuvanje stoke zahtevan i odgovoran posao koji malo ko zna da radi, pa su s pravom nepoverljivi, a čobani uzimaju samo na preporuku. Primer Dragana Makoveca sasvim je drugačiji – on kod jednog gazde radi više od decenije, što je prava retkost. Obojica vele da su zadovoljni.

„Prvo, imam sve, kućicu, kupatilo, televizor. Ja sam ovde stalno od jutra do večeri, ali šta god i kad god mi nešto treba gazde mi donesu i to ništa ne plaćam. Nemam bilo kakve dažbine. Totalno sam zadovoljan ’paketom’ uslova pod kojima radim”, priča ovaj redak slučaj zadovoljnog čobanina, koji nikakvih troškova nema, pa dodaje da „samo zarađuje”.

Neobičan je i put kojim je ovaj revnosni čuvar stada prošao, od Pančeva i školovanja na poljoprivrednoj školi u Sloveniji, aktivnog bavljenja sportom, pa raspada Jugoslavije, odlaska u Švajcarsku i povratka u Srbiju. Opet u Pančevu i na raskrsnici, priča, mislio se – šta i kako dalje. Tada preko prijatelja dolazi u kontakt sa današnjim gazdama.

„Pitan sam da li bih čuvao ovce u šumi, što me je zbunilo, jer koliko znam, ovce su na pašnjaku, ali me je baš to privuklo. I eto me ovde u Deliblatskoj peščari punih 13 godina kako čuvam stado od oko 260 ovaca rase vitenberg i ne žalim se. Radni dan je od jutra u štali, gde se odvoje jaganjci, onda krenem i ceo dan sam napolju s ovcama do predveče. Polako ih pomeram ka štalama, tako da smo posle bezmalo 12 sati kod kuće”, kaže Dragan i nastavlja:

„Ovca je fantastična životinja. Sve ona zna sama – koliko i gde treba da jede i po suncu prepoznaje kada je već vreme da se krene ka kući, a ja samo pazim da se ne bi slučajno odvojila”, priča nam ovaj čuvar stada stacioniranog na prostranom pašnjaku među šumarcima nadomak naselja Šušara, u vršačkoj opštini.

Pravi čovek na pravom mestu, takav se utisak stiče, jer lepo je i njemu i gazdama i životinjama, sa kojima Dragan ima sasvim poseban odnos. Tu su i verni pulini koji odrade pola posla, ako treba jače potrčati, usmeriti ovcu i vratiti je na pravi put.

„Volim kad su ovce ovako razbacane. Puštam ih da se rašire, ali ih i držim na oku, a kada zagusti, onda su tu pulini. Ja ih i milujem i savijam grane da mogu da brste, a to mnogo vole. Dajem im parčiće hleba koje od obroka odvojim za njih, to isto vole i uopšte mi nije dosadno, nijednog trenutka.

Ja ovako gledam na posao. Kad ti životinju voliš, ideš za njom, po ceo dan si u prirodi, šta ćeš više. Na televiziji kažu da pola sata hodanja u prirodi svaki dan produžava život za sedam godina, pa vi računajte. Ova priroda, drveće, ove životinje oko nas, sve su to naši rođaci, jer ja imam tatu, dedu, i tako idete unatrag i dođete do DNK molekula od kojeg je nastao sav živi svet. Evo ja gledam kad idem da ne stanem na ove cvetiće jer to pčele koriste. Pazim kad ovcama savijam grane da ih ne polomim”, objašnjava ovaj „osobenjak”.

Sam je na poslu, sam kod kuće pa pitamo ga da li samoća dosadi, pritiska.

Tu Dragan objašnjava da nikako ne „ubija vreme”, mada je kao bivši sportista voleo upravo grupne sportove ili da preko puta ima protivnika, recimo, u stonom tenisu i to mu nekada malo nedostaje.

„Što bi se reklo, hajde da odigramo neku partiju, da se šutira lopta, da bude neko sa druge strane. To nemam, ali zato imam ovo društvo.”

Poslodavci mlađe generacije mame kandidate za čobane na razne načine. Kažu, nije ovo tako težak posao kako se priča, već lep i pošten. Zdrav, bez stresa, u prirodi i na čistom vazduhu uz domaću hranu, pa i slobodne dane. Međutim, naš sagovornik na pominjanje godišnjeg odmora samo odmahuje glavom.

„Ne, ne može tu da bude ni slobodnog dana, nema ni odmora, ni praznika. Ovca mora da ide i mora da jede, a i da me neko zameni je nemoguće, jer ja moje ovce poznajem, a one znaju mene. Ja znam kako se koja ponaša, poznajem terene, a za kratku zamenu je to nemoguće da savlada”, tvrdi Dragan Makovec.