Драган чува овце и не жали се

Шушара – Овчаре јужног Баната муче свакојаке бриге. Списак проблема почиње са јаловошћу оваца, мањком овнова и опстанком аутохтоне цигаје, на коју су овде посебно поносни, а листа се наставља питањем коме продати јагњад и вуну и како пашњаке одбранити од претварања у оранице. Буде овде и предавања стручњака како би се овачари мало тргли из апатије, али је ово и даље једначина са много непознатих, несташица чобана – стара тема, сада и са новим заплетом. Ствар је дошла дотле да упркос чињеници да је број стада и грла вишеструко опао, ни њих нема ко да чува. Није тајна да чобанског штапа, ретко ко да хоће да се подухвати.

Новина је да се појављују свакојаки кандидати потакнути причама о великим платама који би да чобане, али се овдашњи домаћини жале да је „обичног чобанина лако наћи, а правог веома тешко”. Кажу да је чување стоке захтеван и одговоран посао који мало ко зна да ради, па су с правом неповерљиви, а чобани узимају само на препоруку. Пример Драгана Маковеца сасвим је другачији – он код једног газде ради више од деценије, што је права реткост. Обојица веле да су задовољни.

„Прво, имам све, кућицу, купатило, телевизор. Ја сам овде стално од јутра до вечери, али шта год и кад год ми нешто треба газде ми донесу и то ништа не плаћам. Немам било какве дажбине. Тотално сам задовољан ’пакетом’ услова под којима радим”, прича овај редак случај задовољног чобанина, који никаквих трошкова нема, па додаје да „само зарађује”.

Необичан је и пут којим је овај ревносни чувар стада прошао, од Панчева и школовања на пољопривредној школи у Словенији, активног бављења спортом, па распада Југославије, одласка у Швајцарску и повратка у Србију. Опет у Панчеву и на раскрсници, прича, мислио се – шта и како даље. Тада преко пријатеља долази у контакт са данашњим газдама.

„Питан сам да ли бих чувао овце у шуми, што ме је збунило, јер колико знам, овце су на пашњаку, али ме је баш то привукло. И ето ме овде у Делиблатској пешчари пуних 13 година како чувам стадо од око 260 оваца расе витенберг и не жалим се. Радни дан је од јутра у штали, где се одвоје јагањци, онда кренем и цео дан сам напољу с овцама до предвече. Полако их померам ка шталама, тако да смо после безмало 12 сати код куће”, каже Драган и наставља:

„Овца је фантастична животиња. Све она зна сама – колико и где треба да једе и по сунцу препознаје када је већ време да се крене ка кући, а ја само пазим да се не би случајно одвојила”, прича нам овај чувар стада стационираног на пространом пашњаку међу шумарцима надомак насеља Шушара, у вршачкој општини.

Прави човек на правом месту, такав се утисак стиче, јер лепо је и њему и газдама и животињама, са којима Драган има сасвим посебан однос. Ту су и верни пулини који одраде пола посла, ако треба јаче потрчати, усмерити овцу и вратити је на прави пут.

„Волим кад су овце овако разбацане. Пуштам их да се рашире, али их и држим на оку, а када загусти, онда су ту пулини. Ја их и милујем и савијам гране да могу да брсте, а то много воле. Дајем им парчиће хлеба које од оброка одвојим за њих, то исто воле и уопште ми није досадно, ниједног тренутка.

Ја овако гледам на посао. Кад ти животињу волиш, идеш за њом, по цео дан си у природи, шта ћеш више. На телевизији кажу да пола сата ходања у природи сваки дан продужава живот за седам година, па ви рачунајте. Ова природа, дрвеће, ове животиње око нас, све су то наши рођаци, јер ја имам тату, деду, и тако идете унатраг и дођете до ДНК молекула од којег је настао сав живи свет. Ево ја гледам кад идем да не станем на ове цветиће јер то пчеле користе. Пазим кад овцама савијам гране да их не поломим”, објашњава овај „особењак”.

Сам је на послу, сам код куће па питамо га да ли самоћа досади, притиска.

Ту Драган објашњава да никако не „убија време”, мада је као бивши спортиста волео управо групне спортове или да преко пута има противника, рецимо, у стоном тенису и то му некада мало недостаје.

„Што би се рекло, хајде да одиграмо неку партију, да се шутира лопта, да буде неко са друге стране. То немам, али зато имам ово друштво.”

Послодавци млађе генерације маме кандидате за чобане на разне начине. Кажу, није ово тако тежак посао како се прича, већ леп и поштен. Здрав, без стреса, у природи и на чистом ваздуху уз домаћу храну, па и слободне дане. Међутим, наш саговорник на помињање годишњег одмора само одмахује главом.

„Не, не може ту да буде ни слободног дана, нема ни одмора, ни празника. Овца мора да иде и мора да једе, а и да ме неко замени је немогуће, јер ја моје овце познајем, а оне знају мене. Ја знам како се која понаша, познајем терене, а за кратку замену је то немогуће да савлада”, тврди Драган Маковец.