Лековита вода манастира Зочиште

Манастир Зочиште, у Ораховцу на Косову и Метохији, посвећен је светитељима, народним видарима Козми и Дамјану. Ова двојица свештеника-лекара учинила су прве записане кораке у народној медицини и народ их је касније славио као свеце.

Рани подаци о манастиру потичу из 1327. године, према писаној повељи краља Стефана Дечанског којом се дарују имања Хиландару, где се помиње црква Зочиште, с околином.

Црква је подигнута у близини чудотворног врела познатог још из римског доба, извора лековите воде која вековима лечи вид и болести очију, а нешто касније и сам манастир, чије реликвије такође имају исцелитељску моћ.

Манастир је био важно стециште православних верника и изнедрио је многе свештенике који су чували и окупљали српски народ, а касније службовали на Хиландару. Памтим посету Хиландару 1996. године и свештеника који нас је исповедио.

Нажалост, манастир је 1999. године миниран и уништен од стране ОВК, Албанаца. Нестанком манастира и након што је порушено гробље, српски народ се одселио на разне стране. Остало је само неколико кућа оних који нису имали где да оду и рушевине које је било тешко гледати. Неки извори говоре да је један стари Албанац упозорио свештенике о намери ОВК па су они два-три дана пре рушења сакупили важније реликвије и пренели их у Грачаницу.

До тада, тај извор и природни лек користили су једнако и Срби и Албанци, тражећи мир и исцељење за очи.

Тишина и туга трајали су до 2004. године, када је манастир обновљен, када су враћени оригинално камење и првобитни изглед. Нажалост, многе фреске и записи заувек су изгубљени.

Од Срба се мало ко вратио. Долазе само на задушнице и велике празнике, да обиђу место рођења. Сада немају ни гробље. Албанци ретко долазе, али и када дођу, Срби излазе из цркве јер не могу да забораве терор и рушење.

Једног лета пре неколико година, у порти манастира Зочиште појавио се један Албанац са три младе девојке, своје ћерке. Најмлађа од њих била је слабовида и били су на извору да се умије и да наточе воду. Албанац је пришао младом монаху и питао да ли могу да уђу, да посете и цркву. Монах је то са задовољством потврдио рекавши да су врата манастира свима отворена.

По изласку из цркве, у хладу липе Албанца су чекали кафа, ратлук и чаша воде. Ћутао је неко време, а онда тихо проговорио да је био у ОВК и да је учествовао и у минирању манастира. Данас му је тешко и жао због тога. Само је рекао: „Шта ћеш, ратно време...”

Монах је ћутећи слушао, затим се лагано подигао и без речи спустио девојчици руку на косу, пожелео да оздрави и да дође опет. Рекао је да се то са водом понови бар седам пута, а он ће се помолити за њено оздрављење, изговарајући њено име на јутарњој литургији.

Од давнина наш народ зна да се верски објекти и светиње не скрнаве и не руше. Они су исконска потреба људи, одабрана места, они лече, умирују, враћају наду и људе на прави пут, они су места где се верује и прашта, места на којима се може учити о животу, а живот је једна огромна књига коју вечито треба проучавати.

Према казивању инжењера Симића приредио

Михаило Грујичић,

Београд