Kriza nije izuzetak u istoriji Bitefa

Pod sloganom „Usudi se da saznaš” posle jednogodišnje pauze 59. Bitef trebalo bi da bude održan od 14. do 20. septembra pod pritiskom neodržanog Bitefa prošle jeseni. Selektor i predsednik festivalskog odbora Spasoje Ž. Milovanović najavio je selekciju koju čini sedam predstava iz zemlje, regiona i šire.

Slogan 59. Bitefa „Usudi se da saznaš”, prema rečima Milovanovića, nije bio unapred smišljeni koncept. Bilo je upravo obrnuto. Pojavio se tek na kraju procesa selekcije.

Bitef je oduvek bio povezan sa najtežim iskušenjima. Od osnivanja ovog festivala 1967. godine do danas o njemu se pisalo i negativno i pozitivno. Koliko je u tom smislu bilo delikatno napraviti selekciju predstojećeg festivalskog izdanja, zabeležili smo Milovanovićevo razmišljanje.

– Bilo bi neiskreno praviti se da je ovo obična festivalska godina. Prošlogodišnje neodržavanje Bitefa otvorilo je niz pitanja koja prevazilaze jedan pozorišni festival. Otvorilo je pitanje poverenja u institucije. Ali bilo bi jednako pogrešno svesti ovogodišnji Bitef isključivo na te događaje. Time bismo gotovo šest decenija njegove istorije sveli na jednu godinu i zanemarili jednostavnu činjenicu da ovogodišnji Bitef nastaje u potpuno izmenjenoj klimi, sa novim gradskim sekretarom za kulturu, novim odborom, selektorom… Bitef je nastao kao javna institucija i kao takav postoji od 1967. godine. Njegova posebnost nije bila u tome što je bio izvan sistema, već u tome što je sistem decenijama prihvatao da umetnost mora imati prostor slobode – kaže Milovanović i dodaje:

– Mira Trailović i Jovan Ćirilov nisu bili disidenti. Bili su vanredni pozorišni posvećenici i poznavaoci, ali i državni službenici, funkcioneri, koji su s izuzetnom veštinom koristili institucionalni prostor za stvaranje umetničke slobode. To nije bila sloboda od države ili njoj uprkos. To je bila sloboda unutar države. Zato je jedna od važnih lekcija Bitefove istorije upravo to da se autonomija ne podrazumeva. Ona nije trajno osvojena teritorija. Ona se stalno iznova potvrđuje, gradi i brani.

Događaje iz prošle godine, otuda, primećuje selektor Bitefa, ne posmatra kao jednostavan sukob slobode i neslobode. Javna rasprava ih je, razumljivo, svela na nekoliko prepoznatljivih oznaka: nepoštovanje države, cenzuru, otpor ili alternativni festival, ali je stvarnost bila složenija.

– Problem nije bio u tome što je Bitef javna institucija. Da jeste, teško bi bilo objasniti kako je upravo ta institucija gotovo šest decenija bila sinonim za avangardu, međunarodnu otvorenost i umetničku slobodu. Problem je nastao onda kada je narušen konsenzus da jedna javna institucija mora imati prostor umetničke autonomije i šta sve to podrazumeva. Paralelni program koji je tada nastao bio je, na prvi pogled, prirodna reakcija i važan čin solidarnosti koji je pokazao vitalnost pozorišne zajednice. Ali ni njegovi organizatori nisu tvrdili da takav model može trajno zameniti instituciju. Entuzijazam može pokrenuti događaj, potvrditi ili osporiti političku stvarnost, ali je institucija ono što obezbeđuje kontinuitet – kaže Milovanović i objašnjava zašto je ovo važno:

–Zato što čitava javna rasprava o „slobodi” Bitefa operiše s implicitnom pretpostavkom koja nije tačna, pretpostavkom da postoji neki „prirodni” Bitef koji egzistira nezavisno od države, a kojeg država povremeno napada. Te pretpostavke nema. On je, da ponovim, od svog osnivanja javna institucija. Upravo zato je njegovo iskustvo toliko dragoceno: pokazuje da institucionalni okvir sam po sebi nije prepreka umetničkoj slobodi. Presudno je kako se taj okvir razume i štiti. Čini mi se da je upravo pitanje poverenja jedno od najvažnijih pitanja koje je otvorila prošla godina. Ne samo kada je reč o Bitefu. Gotovo istovetan odnos postoji u svakom segmentu javnog života. Poverenje u medije, političke stranke, društvene pokrete, pravosuđe, univerzitete, sport, crkvu, vojsku, policiju ili kulturne ustanove, danas je ozbiljno uzdrmano. Ali, da ponovim, nepoverenje u javne institucije može se prepoznati i u svakoj drugoj državi i njoj pripadajućem društvu.

Gde god politička klima postane oštrija, dodaje Spasoje Milovanović, institucije koje su decenijama uzimane zdravo za gotovo počinju da se dovode u pitanje. Sve češće se posmatraju kroz političke i ideološke sukobe koji ih okružuju, a sve ređe kroz funkciju zbog koje postoje.

– Slična logika obeležila je i pripremu ovogodišnjeg Bitefa. Pojedine trupe su prihvatile učešće, potvrdile dolazak i ušle u proces realizacije igranja na festivalu. Tek nakon toga su usledila pisma i razgovori sa drugim akterima i nova tumačenja okolnosti koja nisu dolazila od organizatora festivala, nakon čega su neke od njih promenile svoju odluku. Ne dovodim u pitanje njihovo pravo da donesu kakvu god odluku. Ono što smatram važnim jeste sled događaja. On pokazuje da se danas sudovi formiraju posredno, na osnovu interpretacija i političkih procena, mnogo pre neposrednog iskustva, pa i prenebregavajući ga. Ne mogu, nažalost, sa sigurnošću da tvrdim da je taj proces završen. Očigledno je da se odluke kulturnih institucija i umetnika sve češće oblikuju pod uticajem spoljašnjih pritisaka i javnih kampanja. – kaže Milovanović i još primećuje:

– Bitef, ovako posmatrano, deli sudbinu sličnih debate koje se vode širom Evrope. Oko festivala u Avinjonu raspravljalo se o političkoj ulozi umetnosti i odnosu festivala prema savremenim društvenim sukobima. U Beču se vode polemike o granicama političkog angažmana jednog međunarodnog festivala i o tome da li umetničke institucije treba da budu mesta aktivizma ili mesta javnog dijaloga. Naravno, okolnosti nisu iste. Ne tvrdim da je Bitef isto što i festivali u Avinjonu ili Beču. Ali pitanja koja se postavljaju često jesu srodna: gde su granice autonomije kulturnih institucija, kakav je odnos umetnosti i politike, šta danas očekujemo od javno finansiranih festivala i pozorišta i koliko institucije mogu da sačuvaju poverenje u društvima koja postaju sve podeljenija. Danas se od umetnosti često očekuje da zauzme unapred poznatu poziciju. Ako to učini, optužuje se za propagandu. Ako odbije da se uklopi u postojeće podele, optužuje se za relativizam. Tako se umetnost neretko nalazi u paradoksalnoj situaciji da joj se istovremeno zamera i previše politike i premalo politike.

Publiku, međutim, zanima da li festival ima šta da kaže. Smatra Spasoje Milovanović i na kraju poručuje:

– Odgovornost organizatora nije da neprestano objašnjava okolnosti, već da pronađe način da festival funkcioniše uprkos njima. Istovremeno, Bitef je kroz svoju istoriju prolazio i kroz daleko složenije okolnosti. Nastao je u vreme hladnog rata. Trajao je kroz raspad Jugoslavije, sankcije devedesetih, ratove, hiperinflaciju, bombardovanje NATO-a, socijalizam, višestranačje, hiperstranačje, promene vlasti, društvenih sistema i državnih uređenja. U tom smislu kriza nije izuzetak u njegovoj istoriji, već gotovo njeno stalno stanje. Pitanje zato nije da li je danas teško praviti Bitef. Teško je bilo gotovo uvek. Pitanje je kakav odgovor dajete na okolnosti u kojima se nalazite.