Putnica svetom ideja

Kada je sredinom sedamdesetih godina prošlog veka došla na Kulturnu rubriku „Politike”, Milka Lučić je ušla u novine od nespornog ugleda i u njihov deo koji je uživao veliki uticaj na domaću kulturnu scenu. I našla se u okruženju uvažavanih novinarskih veličina koje su se ugradile u kulturnu istoriju ove zemlje (Dragoslav Zira Adamović, Olga Božičković, Milutin Čolić...). Kada je posle više od 30 godina iz redakcije otišla, i njeno ime je bilo trajno zapisano u tu povesnicu kulture i umetnosti koju su stvarali novinari „Politike”.

Da su filozofija i estetika ne samo stavke iz njene fakultetske diplome nego i njeno suštinsko opredeljenje, potvrdio je ceo novinarski staž i učinak Milke Lučić. Ne izbegavši „Politikinu” školu da svaki početnik mora da se oproba i potvrdi na različitim zadacima, ona se brzo i prirodno ustalila u domenu koji joj je najviše odgovarao i u kojem je mogla najviše da pruži i kao autor i kao urednik.

Kao autor najpoznatija je po serijama tekstova koji su žanrovski spajali osvrte, putopise, eseje, komentare... Kombinujući neposredna saznanja i veliku erudiciju, koristeći humanističko obrazovanje i temeljna znanja o književnosti i društvenim naukama, iskustvom novinara zaodevala ih u pitko, čitljivo i novinskim čitaocima pristupačno i privlačno štivo.

A da su ti tekstovi zasluženo prevazilazili efemernost novina svedoči njihovo sabiranje u knjige. Milka Lučić je autorka koju su birali i prihvatali izdavači poput Književne opštine Vršac, „Službenog glasnika”, „Gradca”, Biblioteke grada Beograda... Njene knjige su „Senke iz Knososa” (Dnevnik putovanja po Heladi, Maloj Aziji i Kapadokiji) 1997, „Pustošna praznina sveta” 1999, „Moj Skarabej” (Sentimentalno putovanje po Egiptu) 2004, „Mediteranska ceremonija”, „To čudovište” 2009, „Kamijevo carstvo”...

Pišući o njenim putopisima, Novica Petković kaže: „Milka Lučić svoj pogled okreće isto toliko u sebe samu koliko i prema predstojećem putu... putovanje nije jednostruko, nego dvostruko, ne otkrivaju se samo nepoznati predeli oko sebe nego podjednako u sebi.” O tekstovima – esejima, publicističkim zapisima objavljivanim od 1976. do 1999. godine, skupljenim u knjigu „Pustošna praznina sveta”, a pisanim uvek povodom aktuelnih događaja, izdanja, prevoda, izložbi, predstava, filmova... izdavač Momir Lazić piše: „Slika sveta koju autorka na ovaj način, predstavljajući dela najznačajnijih savremenih pisaca i mislilaca, dočarava našem čitaocu, obeležena je težinom apsurdnih situacija u koje je zapao današnji čovek, ali i odbranom onih humanističkih vrednosti koje je stvorila evropska civilizacija, a koju ugrožava totalitarni i obezduhovljeni val potrošačke i tehnološke civilizacije.”

Nenad Daković o Milki Lučić kaže da „nije pre svega samo novinar, nego autentični filozof egzistencijalističke provenijencije, kojoj je put, ili putovanje, pre svega, način postojanja i razmišljanja”.

Ako su joj, očigledno, prisni duhovni saputnici bili Sartr i Kami, svakako joj je u mišljenju i delanju neprocenjiv bio životni saputnik Zoran Gluščević, angažovani intelektualac, književnik, kritičar, prevodilac, esejista. Bez sumnje, imala je Milka Lučić i mnogo istomišljenika i poštovalaca u kulturnoj javnosti čije je stvaraoce okupljala i podržavala kao višegodišnji urednik subotnjeg dodatka „Kultura, umetnost, nauka”.

A o odnosu s kolegama, o autoritetu, ali i simpatijama koje je uživala govore i nadimci: „naša Isidora Sekulić”, „naše Luče”.

Možda najpopularnije od svih izdanja, 150 eseja iz Kulturnog dodatka objedinjenih u knjigu pod nazivom „Predlog za čitanje” („Pisma imaginarnom čitaocu”), 2000. godine donelo je Milki Lučić na Sajmu knjiga u Beogradu nagradu „Najbolje novinarsko pero”. Pritom je pomenula i ovo: „Kad bi svi malo više čitali, naročito političari, imali bi pred sobom ogledalo u kojem se ne bi ogledali kao samozadovoljni Narcisi, već kao obični ljudi koji bi stalno svoju moć odmeravali prema drugima.”

Vredi čitati i sve ostalo što je Milka Lučić svojevremeno pisala.