Majmun i ogledalo

Satira je u književnosti ono što je karikatura u likovnoj umetnosti. Ona na duhovit, ironičan, pa i podsmešljiv način kritikuje društvene pojave i ponašanje pojedinaca, vlasti i moćnika svih vrsta. U našem društvu satira je veoma cenjena, o čemu svedoči i niz prestižnih nagrada koje se dodeljuju satiričarima i aforističarima. S onu stranu satire, kao mračna strana meseca, caruje paskvila. To je zlonameran, klevetnički pisani uradak usmeren na vređanje i blaćenje neke konkretne ličnosti. Smatra se da je paskvila nastala u renesansnom Rimu, a koga zanima zanimljiv je i način kako je ta reč ušla u upotrebu. U svakom slučaju, vremenom se proširila i postala naziv za anonimni spis koji ima cilj da nekoga ismeje, javno uvredi ili okleveta, a da pritom ostane nekažnjen. Sličan paskvili je politički pamflet, koji se od nje razlikuje po tome je što potpisan i što se bavi i opštijim temama, a ne samo konkretnim pojedincem.

I satira i paskvila su korisna sredstva u političkoj borbi, ali dok satira tera čitaoca na razmišljanje, osnovni cilj paskvile je diskreditacija oponenta lažima i klevetama. Dok satira bodri duh i pozitivna osećanja, paskvila budi negativne emocije i odvratnost prema pojedincu koga opisuje. Satira ima literarnu vrednost, paskvila je nema, ali može da ima otrovan uticaj i to ne samo na onoga na koga se odnosi, već i na čitavu zajednicu tako što radikalizuje javno mnjenje, a javni prostor pretvara u kaljugu u kojoj se umesto argumenata koriste laži, intrige i klevete.

Uticaj na javno mnjenje nije mali jer pisci paskvila nisu beslovesnici već najčešće inteligenti manipulatori. Jedan od najpoznatijih srednjovekovnih pisaca paskvila bio je Pjetro Aretino, osrednji književnik, ali majstor ucene i laskanja. Ostao je zabeležen jer su njegove paskvile uticale i na reputaciju uglednih porodica, pa čak i papa i vladara tog vremena. Istovremeno, u tom krugu su se nalazile i njegove mecene koje su ga angažovale kako bi blatio njihove konkurente i neprijatelje. I ostali uticajni pisci paskvila poticali su uglavnom iz redova siromašnih pisaca, razočaranih intelektualaca i nezadovoljnih insajdera svake vrste. Njihov ključni motiv, kao i danas, bio je novac kojim su ih darivale moćne plemićke porodice, ali nije svako kome je bio potreban novac bio u stanju da piše paskvile. Za to je potreban specifičan psihološki i socijalni profil.

Autori koji su se bavili istorijom paskvila ustanovili su, uglavnom na osnovu stila pisanja, određene opšte osobine paskvilista. Inteligencija je samo preduslov, koji tek kada je udružen sa cinizmom stvara paskvilni amalgam. Cinizam je po pravilu odgovor na razočaranja i udarce sudbine. U svakom ciniku skrivena je dobra, ali povređena i nezadovoljna duša, koja se cinizmom brani od sveta ili ga koristi da s njim izravnava račune. Hteli bi bolji svet u kojem oni zauzimaju mesto pravednog sudije, ali se plaše borbe i novih povreda. Zato koriste intrige skrivajući se iza pseudonima ili na druge načine pokušavaju da zadaju udarac, a da izbegnu kaznu i osudu. Obično udaraju iz potaje, nakon čega se povlače u senku. U njoj neguju osećaj više vrednosti okruženi onima koje su uspeli da uvere u svoju superiornost. Rugajući se onima koji su iznad njih laskaju sebi da su vredniji od njih i da njihov neuspeh nije posledica sopstvene manjkavosti već podlosti sveta koji ih okružuje. Ukratko, paskvile im služe kao ventil za lečenje povređene sujete.

Humor u paskvilama nije dobrodušan već sračunat da ismeje i nanese bol. Uživanje u tuđoj sramoti predstavlja katarzu i bar kratkotrajno oslobađanje od stalnog osećanja frustriranosti. To je razlog što paskvilisti po pravilu biraju intimne aspekte žrtvinog života za koje veruju da najviše bole i koje je teško ili nemoguće proveriti. S obzirom na to da o tome ne znaju mnogo, kao i da im zluradost sputava maštu, a odsustvo empatije moć uživljavanja u tuđu situaciju, oni neretko projektuju svoja duševna stanja i sopstvene životne probleme pripisujući ih meti. Lični teret i muka opravdavaju njihov cinizam i zluradost. Ako su sami nepravedno kažnjeni smatraju da je pravedno da i oni druge kažnjavaju.

U našoj relativno skorašnjoj istoriji najpoznatija žrtva paskvila bio je Danilo Kiš. On je u intelektualnoj čaršiji najpre oklevetan da je plagijator, a zatim je usledila salva paskvila. Zanimljivo je da je taj slučaj danas zapamćen po njegovom odgovoru kritičarima. U polemičkoj knjizi „Čas anatomije”, objavljenoj 1978. godine, on je pokazao na koji način se može braniti od pakosnih i zlonamernih komentara. Pokazao je da je kompleks niže vrednosti bio stvarni motiv onih koji su se navodno brinuli za književnu čistotu i moral i da zavist i netalentovanost, uramljene u određeni politički okvir ne mogu poroditi ništa više do paskvila čaršijskih klevetnika. Drugi značajan politički pamflet koji je po svemu imao odliku paskvile bila je takozvana humoreska „Vojko i Savle”, objavljena 1987. godine. Njen odjek je bio velik jer je, pre svega, zahvaljujući političkom trenutku, poslužila kao instrument za unutarpartijski politički obračun u Savezu komunista Srbije.

Nakon toga, paskvile su, posebno u demokratsko doba, postale uobičajen način političke borbe. Pojavom internet portala i društvenih mreža one su evoluirale i demokratizovane, pa su ih sve više pisali i manje inteligentni spisatelji na račun manje bitnih meta. Razlog njihove popularnosti je što publika traži paskvile. Prosečan čitalac paskvila ima sličan profil kao i paskvilista. Zadovoljstvo nalazi u tome što su ugledni ljudi izloženi ismevanju i javnoj sramoti, pa to daje osećaj sopstvene moralne superiornosti. U tom smislu svi smo pomalo ljubitelji paskvila, koje nisu ništa drugo nego pisani tračevi. Kao i tračevi, paskvile imaju i „dobru” stranu, jer jačaju društvenu koheziju povezujući ljude kroz komentarisanje intriga i osudom navodnih moralnih defekata. U tom smislu, potpuno je nebitno koliko istine ima u tračevima, jer ne traže dubinsko promišljanje već se publika zadovoljava pitko ispričanim ili napisanim tračem. Zato je važno paskvile ne doživljavati lično.

Uprkos prizemnosti, paskvile su Kiša oterale u Pariz, a Milošević je stekao moralnu prednost nad Stambolićem. Danas, međutim, paskvile nemaju takav uticaj. Pojela ga je inflacija paskvila. Štaviše, mogu, kao u Stambolićevom slučaju, imati i kontraefekat. U svetu anonimnosti one pojedince izdvajaju iz mase. Kome nije posvećena nijedna paskvila znači da taj nije ni vredan pomena, niti ima ugled koji treba srozati. Ukratko, paskvile su izgubile svoj nekadašnji značaj i lucidnost. Zato što hitnije treba ustanoviti nagradu za paskvilu godine. Prirodno bi bilo da je žirira neki već etablirani list ili portal koji redovno ili povremeno objavljuje paskvile. S obzirom na veliki broj paskvila, mogle bi se odmah ustanoviti i dve nagrade. Bar jedna bi trebalo da se zove „Majmun i ogledalo”, kao omaž Čika Jovi i njegovom sjajnom prepevu Krilovljeve basne u kojoj je sadržana ideja vodilja svake paskvile: „Naš’o majmun stari ogledalo neko, pa videvši sebe, ozbiljno je rek’o”…

*Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista