Znanje je katarza

Sartrove „Prljave ruke” (1948) su i danas veoma izazovna filozofska, politička, egzistencijalistička drama, čija radnja postavlja pitanja mogućnosti slobode i političkih promena, nevinosti i grešnosti, opravdanosti zločina i pokajanja. Radnja se dešava tokom Drugog svetskog rata, ili bilo kojeg rata, a prati žestoka previranja u okviru političke partije, na levici, zbog sukoba različitih uverenja i ciljeva. Borbe njenih članova, unutrašnje, kao i spoljašnje, otvaraju pitanja odnosa između idealizma i pragmatizma, mogućnosti nevinosti u okvirima političkog delovanja, ali i opravdanosti makijavelističkih stavova, odnosno granica ili bezgraničnosti korupcije duha.

Sartrovu neosporno podsticajnu dramu, snažne misaone izražajnosti, ali i trilerske uzbudljivosti, reditelj Jug Radivojević na tivatsku scenu postavlja sasvim minimalistički, uslovno, van očekivanih realističkih konvencija, može se reći i istraživački u pogledu ispitivanja moći ogoljene igre glumaca. Uglavnom svakodnevno obučeni, kao da su na probi, na uzanom scenskom prostoru bez scenografije, nalik modnoj pisti, između dve grupe gledalaca, međusobno podeljenih, sučeljenih, u konkretnom i simboličkom smislu, glumci nastupaju potpuno se oslanjajući na snagu reči, ideja i zapleta Sartrove drame, ali i na moć njihove mimeze, transformacija. Ovakav rediteljski postupak delimično podseća na rad Arpada Šilinga, na primer, u predstavi „Galeb”, koju smo mogli da vidimo pre dvadeset godina na Bitefu, jedno blisko asketsko tumačenje, gde su glumci Čehovljevu poeziju beznađa igrali u farmerkama i, takođe, bez naročitih rekvizita.

Šest hrabrih i posvećenih glumaca nastupaju bez predaha preko dva sata, sve vreme su na sceni, izloženi pogledima, bez mogućnosti da odahnu. Lazar Đurđević i Lara Dragović, u ulogama protagonista, Igoa i Džesike, posebno su sugestivni, i kao takvi postavljaju čvrste temelje vrednosti ove predstave, opravdavajući u velikoj meri minimalistički koncept; da njihova igra nije tako uverljiva, ideja potpune ogoljenosti ne bi opstala u realizaciji. Lazar Đurđević, psihološki vrlo razorno i višeslojno, igra osetljivog, ranjivog, beskompromisnog idealistu Igoa, istinski željnog promena, spremnog i na nasilje, da bi promenio sistem u čiju ispravnost ne veruje; on ubija vođu stranke Oderera, jer smatra da koalicija sa desničarima ne dolazi u obzir. Lara Dragović je specifično samouverena u ulozi Džesike, vrlo svesne svojih čari, ženskih, ali i intelektualnih, izazovna je i nemirna, željna pomeranja sopstvenih granica, kao i granica drugih, zarad osvajanja potpune slobode. Igra sa lakoćom i prodornošću u isto vreme, unoseći i melodramska značenja u ovu bazično političku pripovest; Igoova žena, ona zavodi i Oderera, dajući Igou još jedan motiv za ubistvo. Miloš Biković jednostavnije igra Oderera, kao pragmatičnog vođu koji ide makijavelističkim stopama, uveren da cilj opravdava sva sredstva. Dušan Kovačević, Maša Labudović, Jelica Vukčević i Pavle Bogojević odgovarajuće oblikuju preostale likove, kao i naratore Sartrove drame, nastupaju stilski ujednačeno, dosledno, dramski ili epski prodorno, u zavisnosti od potrebe scena.

Pored preovlađujućeg filozofskog diskursa radnje i dijaloga, u odnosima među likovima, ima mesta i za poeziju, na koju je Sartr uvek mislio; smatrao je da svako doba ima svoju poeziju, da se u svakom dobu nekako stvaraju situacije koje se mogu izraziti ili prevazići kroz poeziju. Ona je u predstavi prisutna samo u naznakama, u Sartrovim rečima, prisutnim u nekoliko dijaloga, koje su mogle biti sugestivnije prevedene u scenski jezik, što bi dodalo potrebnu bujnost, sočnost, i stvorilo veću punoću izraza.

Osnovni rediteljski pristup jeste opravdan; ipak, bilo je prostora da se i takav minimalizam diskretno začini ponekim odgovarajućim, iskoračujućim detaljima koji bi ga obogatili, rastočili njegovu suvoću, ne izneveravajući pri tome nimalo polazni koncept. Naprotiv, Sartrov tekst to i traži.

No, i pored ove zamerke, susret sa Sartrovom političkom filozofijom utkanom u dramsko tkivo i trilerski zaplet vrlo je inspirativan u našim teskobnim, turbulentnim okolnostima. One traže duboko razumevanje (svevremenih) mehanizama moći i ljudskih reakcija u doba jakih pritisaka, što nam Sartr izvesno nudi, nudeći tako i rasterećenje od teskobe, jer i znanje donosi katarzu.