Знање је катарза

Сартрове „Прљаве руке” (1948) су и данас веома изазовна филозофска, политичка, егзистенцијалистичка драма, чија радња поставља питања могућности слободе и политичких промена, невиности и грешности, оправданости злочина и покајања. Радња се дешава током Другог светског рата, или било којег рата, а прати жестока превирања у оквиру политичке партије, на левици, због сукоба различитих уверења и циљева. Борбе њених чланова, унутрашње, као и спољашње, отварају питања односа између идеализма и прагматизма, могућности невиности у оквирима политичког деловања, али и оправданости макијавелистичких ставова, односно граница или безграничности корупције духа.

Сартрову неоспорно подстицајну драму, снажне мисаоне изражајности, али и трилерске узбудљивости, редитељ Југ Радивојевић на тиватску сцену поставља сасвим минималистички, условно, ван очекиваних реалистичких конвенција, може се рећи и истраживачки у погледу испитивања моћи огољене игре глумаца. Углавном свакодневно обучени, као да су на проби, на узаном сценском простору без сценографије, налик модној писти, између две групе гледалаца, међусобно подељених, сучељених, у конкретном и симболичком смислу, глумци наступају потпуно се ослањајући на снагу речи, идеја и заплета Сартрове драме, али и на моћ њихове мимезе, трансформација. Овакав редитељски поступак делимично подсећа на рад Арпада Шилинга, на пример, у представи „Галеб”, коју смо могли да видимо пре двадесет година на Битефу, једно блиско аскетско тумачење, где су глумци Чеховљеву поезију безнађа играли у фармеркама и, такође, без нарочитих реквизита.

Шест храбрих и посвећених глумаца наступају без предаха преко два сата, све време су на сцени, изложени погледима, без могућности да одахну. Лазар Ђурђевић и Лара Драговић, у улогама протагониста, Игоа и Џесике, посебно су сугестивни, и као такви постављају чврсте темеље вредности ове представе, оправдавајући у великој мери минималистички концепт; да њихова игра није тако уверљива, идеја потпуне огољености не би опстала у реализацији. Лазар Ђурђевић, психолошки врло разорно и вишеслојно, игра осетљивог, рањивог, бескомпромисног идеалисту Игоа, истински жељног промена, спремног и на насиље, да би променио систем у чију исправност не верује; он убија вођу странке Одерера, јер сматра да коалиција са десничарима не долази у обзир. Лара Драговић је специфично самоуверена у улози Џесике, врло свесне својих чари, женских, али и интелектуалних, изазовна је и немирна, жељна померања сопствених граница, као и граница других, зарад освајања потпуне слободе. Игра са лакоћом и продорношћу у исто време, уносећи и мелодрамска значења у ову базично политичку приповест; Игоова жена, она заводи и Одерера, дајући Игоу још један мотив за убиство. Милош Биковић једноставније игра Одерера, као прагматичног вођу који иде макијавелистичким стопама, уверен да циљ оправдава сва средства. Душан Ковачевић, Маша Лабудовић, Јелица Вукчевић и Павле Богојевић одговарајуће обликују преостале ликове, као и нараторе Сартрове драме, наступају стилски уједначено, доследно, драмски или епски продорно, у зависности од потребе сцена.

Поред преовлађујућег филозофског дискурса радње и дијалога, у односима међу ликовима, има места и за поезију, на коју је Сартр увек мислио; сматрао је да свако доба има своју поезију, да се у сваком добу некако стварају ситуације које се могу изразити или превазићи кроз поезију. Она је у представи присутна само у назнакама, у Сартровим речима, присутним у неколико дијалога, које су могле бити сугестивније преведене у сценски језик, што би додало потребну бујност, сочност, и створило већу пуноћу израза.

Основни редитељски приступ јесте оправдан; ипак, било је простора да се и такав минимализам дискретно зачини понеким одговарајућим, искорачујућим детаљима који би га обогатили, расточили његову сувоћу, не изневеравајући при томе нимало полазни концепт. Напротив, Сартров текст то и тражи.

Но, и поред ове замерке, сусрет са Сартровом политичком филозофијом утканом у драмско ткиво и трилерски заплет врло је инспиративан у нашим тескобним, турбулентним околностима. Оне траже дубоко разумевање (свевремених) механизама моћи и људских реакција у доба јаких притисака, што нам Сартр извесно нуди, нудећи тако и растерећење од тескобе, јер и знање доноси катарзу.