Путница светом идеја

Када је средином седамдесетих година прошлог века дошла на Културну рубрику „Политике”, Милка Лучић је ушла у новине од неспорног угледа и у њихов део који је уживао велики утицај на домаћу културну сцену. И нашла се у окружењу уважаваних новинарских величина које су се уградиле у културну историју ове земље (Драгослав Зира Адамовић, Олга Божичковић, Милутин Чолић...). Када је после више од 30 година из редакције отишла, и њено име је било трајно записано у ту повесницу културе и уметности коју су стварали новинари „Политике”.

Да су филозофија и естетика не само ставке из њене факултетске дипломе него и њено суштинско опредељење, потврдио је цео новинарски стаж и учинак Милке Лучић. Не избегавши „Политикину” школу да сваки почетник мора да се опроба и потврди на различитим задацима, она се брзо и природно усталила у домену који јој је највише одговарао и у којем је могла највише да пружи и као аутор и као уредник.

Као аутор најпознатија је по серијама текстова који су жанровски спајали осврте, путописе, есеје, коментаре... Комбинујући непосредна сазнања и велику ерудицију, користећи хуманистичко образовање и темељна знања о књижевности и друштвеним наукама, искуством новинара заодевала их у питко, читљиво и новинским читаоцима приступачно и привлачно штиво.

А да су ти текстови заслужено превазилазили ефемерност новина сведочи њихово сабирање у књиге. Милка Лучић је ауторка коју су бирали и прихватали издавачи попут Књижевне општине Вршац, „Службеног гласника”, „Градца”, Библиотеке града Београда... Њене књиге су „Сенке из Кнососа” (Дневник путовања по Хелади, Малој Азији и Кападокији) 1997, „Пустошна празнина света” 1999, „Мој Скарабеј” (Сентиментално путовање по Египту) 2004, „Медитеранска церемонија”, „То чудовиште” 2009, „Камијево царство”...

Пишући о њеним путописима, Новица Петковић каже: „Милка Лучић свој поглед окреће исто толико у себе саму колико и према предстојећем путу... путовање није једноструко, него двоструко, не откривају се само непознати предели око себе него подједнако у себи.” О текстовима – есејима, публицистичким записима објављиваним од 1976. до 1999. године, скупљеним у књигу „Пустошна празнина света”, а писаним увек поводом актуелних догађаја, издања, превода, изложби, представа, филмова... издавач Момир Лазић пише: „Слика света коју ауторка на овај начин, представљајући дела најзначајнијих савремених писаца и мислилаца, дочарава нашем читаоцу, обележена је тежином апсурдних ситуација у које је запао данашњи човек, али и одбраном оних хуманистичких вредности које је створила европска цивилизација, а коју угрожава тоталитарни и обездуховљени вал потрошачке и технолошке цивилизације.”

Ненад Даковић о Милки Лучић каже да „није пре свега само новинар, него аутентични филозоф егзистенцијалистичке провенијенције, којој је пут, или путовање, пре свега, начин постојања и размишљања”.

Ако су јој, очигледно, присни духовни сапутници били Сартр и Ками, свакако јој је у мишљењу и делању непроцењив био животни сапутник Зоран Глушчевић, ангажовани интелектуалац, књижевник, критичар, преводилац, есејиста. Без сумње, имала је Милка Лучић и много истомишљеника и поштовалаца у културној јавности чије је ствараоце окупљала и подржавала као вишегодишњи уредник суботњег додатка „Култура, уметност, наука”.

А о односу с колегама, о ауторитету, али и симпатијама које је уживала говоре и надимци: „наша Исидора Секулић”, „наше Луче”.

Можда најпопуларније од свих издања, 150 есеја из Културног додатка обједињених у књигу под називом „Предлог за читање” („Писма имагинарном читаоцу”), 2000. године донело је Милки Лучић на Сајму књига у Београду награду „Најбоље новинарско перо”. Притом је поменула и ово: „Кад би сви мало више читали, нарочито политичари, имали би пред собом огледало у којем се не би огледали као самозадовољни Нарциси, већ као обични људи који би стално своју моћ одмеравали према другима.”

Вреди читати и све остало што је Милка Лучић својевремено писала.