Судар тишине и крика

У поднебљу где је Његош светац и темељ националног идентитета, свака уметничка интерпретација носи ризик. Плес: телесно, често сирово и отворено, може деловати провокативно у односу на узвишеност која се приписује Његошу. Плес нема речи: има дисање, удар, додир , тежину тишине. Његош је експлицитан у својим порукама. Плес мора да створи језик, покрет који носи исту тежину, као и стих. Тишина уместо речи је био мој изазов, каже македонски кореограф Игор Киров, који је потписао савремену плесну представу „Ноћ скупља вијека”, инспирисану животом и делом Петра Другог Петровића Његоша

С Кировим смо недавно разговарали у Будви, у касним послеподневним сатима, склонивши се са ужареног асфалта и врелине лета у хладу маслина, који је покушао да одговори колико је деликатно преточити Његошев стих и дух у покрет, те са каквим изазовима се уметничка екипа суочавала током превођења поезије у телесни израз и то за поднебље у којем је бесмртни песник поникао.

Временске околности омеле су нас да у целости премијерно одгледамо маштовито плесно дело „Ноћ скупља вијека” у Будви, које смо у више наврата пратили на пробама. На тргу испред Старог града у Будви са овом представом, у скраћеном издању, отворено је 40. издање фестивала „Град театар”. У ауторском тиму су и композиторка Ирена Поповић Драговић, драматург Ђорђе Косић, сценографкиња Весна Поповић, костимографкиња Драгица Лаушевић и видео-дизајнер Сањин Ћоровић. Копродуцент представе је Битеф театар, а београдска премијера се очекује током јесени.

„Ноћ скупља вијека” је љубавна песма Петра Другог Петровића Његоша. Написао је 1845. године у Перасту, у славу лепе мештанке. Његош ју је крио. Пронађена је много деценија после његове смрти у Петрограду. Као да је и те ноћи у Будви желео да остаје тајновит јер су се уочи самог извођења представе удружили ветар и киша да сакрију Његошеву „сузу”.

Играју: Данило Фатић, Олга Црносељански, Дејан Бошковић, Олга Олћан, Емануеле Фриго, Иван Ћосић, Гала Памучар, Александар Полупанов и Сара Памучар, док музику уживо изводе Иван Мирковић (хармоника), Никола Драговић (виолина) и Александар Јован Крстић (флаута, саксофон и блок-флаута).

Полазиште за представу „Ноћ скупља вијека” је биографски податак који носи снагу мита: Његош је као владика и митрополит црногорски написао једину љубавну песму у свом опусу... Да ли плесни израз може да дочара тако снажне, дубоке емоције које је Његош донео у свом стиху, као што су љубав, чежња, страст, самоћа...?

Његошева лирска поема носи емоције које су у његовом животу биле потиснуте: као владика и митрополит, морао је да занемари љубав. Плес управо говори тамо где реч застаје. Покрет тела, гест, додир који се не остварити, то су сегменти које реч често не може да дочара, али плес може. Емоције које се крију, које се прећуткују, које се изражавају само у стиху под окриљем ноћи –  то може плес, то је телесност као истина.

Лирску исповест „Ноћ скупља вијека” носио је скривену испод мантије на страни срца, а када је откривена, спалио ју је и над њом горко плакао. Како сте у свом сценском изразу балансирали између традиције и савременог плеса?

Традиција је ћутња, ћутање о љубави. Савремени плес доноси крик тела, покрет који тражи да изађе, да се изрази, да пробије оквире. У представи, овај судар је дослован: у једном тренутку плесач носи круту, готово архитектонску одору која га спутава, а он из ње покушава да се ослободи покретима. Баланс смо пронашли у идеји да традиција не затвара, него отвара причу. Користимо је као позадину, као оно против чега се савремени плес бори, али и као оно из чега је поникао. Ниједна емоција нема временску одредницу, ни традиција ни савремени плес нису „стари” или „нови”, него су језици којима приповедамо исту, вечну причу о човеку који је носио песму испод мантије и над њом плакао. То је судар тишине и крика.

Да ли је могуће и како задржати аутентичност и духовну снагу овог дела кроз покрет?

Аутентичност је у искрености покрета, а ја сам се потрудио да буде из дубине моје душе. А та духовна снага је у тишини која остане када покрет престане. Духовна снага Његошеве песме не лежи у речима, него у ономе што је ћутао. Плесач мора да пронађе ту исту тишину у себи, тренутак када покрет постаје нужан, када тело не може више да ћути. Ниједан покрет није леп ради лепоте. Сваки покрет је нужан, као што је Његошева песма била нужна, а затим нужно спаљена. Духовна снага не долази из покрета, него из паузе између покрета. У тим паузама публика осећа одсуство, губитак, оно што је нестало, управо оно што је Његош осетио када је гледао пепео своје љубавне песме. Плесач не представља Његоша, он постаје јединство са истом оном енергијом која је Његоша натерала да напише песму, сакрије је, и на крају је спали. Најлепше песме пишу се у тишини, а играју се у ћутању.

Занимљив је и сценски простор где сте премијерно извели своје дело, на Тргу испред старог града у Будви. На који начин је важно осмислити спону између играча са публиком у овом дијалогу?

Питање које отвара можда најосетљивији аспект представе, однос према публици, али не било којој публици, него црногорској. Трг испред Старог града у Будви није само сцена, он је простор који дише стотинама година историје, сусрета, соли, ветра и сунца. Трг испред Старог града у Будви је савршено место за причу која говори о тајни, о скривеном, о ономе што се изговара само у ноћи, јер и сам медитерански човек зна да се најважније ствари не говоре на глас, него се осете у поветарцу са мора.

Иза вас је завидна каријера. Како успевате да одржите интензитет у раду. Одакле црпите снагу за овако комплексни кореографски рукопис?

Лепота плеса лежи у његовој континуираној еволуцији. Увек има нешто ново за истраживање, без обзира да ли је то другачији стил, дубље разумевање покрета или начин на који се плес повезује са већим темама у животу. Плес никада није у потпуности „остварен” јер увек има нешто више да се научи и нови начин да се помере границе.