Слом колективне својине

Уколико се постојећи Нацрт закона о задругама усвоји у садашњем облику биће то опело за задругарство у Србији, која је, да подсетимо, била један од 12 оснивача Међународног задружног савеза 1895. године, оценио је за наш лист председник Друштва аграрних економиста Србије проф. др Миладин Шеварлић.

Своју тврдњу наш саговорник заснива на томе што је у Нацрту закона предложено да непокретна имовина задруга, која се води као друштвена, постане државна – што би, уколико се усвоји, била својеврсна национализација задружне, односно колективне својине приватних лица.

 Национализација уместо реституције

Однос предлагача Нацрта закона – Министарства за привреду супротан је прокламованом залагању партија с демократским предзнаком за повраћај или исплату одузете приватне својине, при чему се заборавља да је задружна имовина специфичан облик приватног власништва, равноправан са свим другим својинским облицима.

И тако док се, с једне стране, евидентира одузета имовина, како би се проценио дуг државе према оштећеним власницима, истовремено се припрема нова неправда и узурпација задружне имовине, упозорава наш саговорник.

Према задругама и задругарима држава се понашала ултимативно и надређено, прописујући им обавезу да у одређеном року докажу и документују право на имовину коју су генерације задругара стекле радом, иако се зна да је у току безбројних интеграционо-дезинтеграционих процеса током претходних деценија задружна својина вишекратно прекњижавана, тако да ни тимови стручњака – правника и адвоката не би могли да размрсе то клупко.

Уместо тога, било би целисходније да се држава обавеже да у току од две године докаже који је део имовине у задругама њена својина, а да све што не може да докаже као свој посед преведе у задружну имовину, изричит је др Шеварлић.

Однос државе према задружној својини, који је демонстриран у Нацрту закона, подсећа на однос према средствима самодоприноса којима су грађани решавали своје инфраструктурне и друге проблеме у сеоским подручјима. Објекти изграђени личним средствима грађана постајали су имовина јавних и комуналних предузећа, која се налазе пред  приватизацијом, а да нема ни говора да ће средства која су грађани лично уложили у њих бити исплаћена инвеститорима.

Не спорећи да у Нацрту закона има и значајних помака заснованих на европском законодавству, који би требало да омогуће јачање предузетништва у задругарству, др Шеварлић указује и на проблематични предлог да правна лица могу стећи статус задругара и по основу сразмерно већег чланског улога располагати и са до 30 одсто броја гласова. Јер, тиме се крши једно од основних начела задругарства по којем један задругар има један глас, што крије у себи опасност злоупотребе тог права од стране економски моћнијих.

Да би се то спречило неопходно је да чланови задруге, као и досад, могу бити само физичка лица на бази истих удела у задружној имовини, сматра др Шеварлић.

Контрадикторни члан закона

Члан 97. у Нацрту закона није проблематичан само због тога што предвиђа превођење друштвене имовине у задругама у државну, већ и због своје контрадикторности.

Јер, док се, с једне стране, планира подржављење непокретности у друштвеној својини, дотле се, с друге, предлаже да мање вредна и технолошки застарела покретна имовина остане својина задругара.

То упућује на закључак да исти лоби или интересна група, која стоји иза таквог предлога, покушава да вредне непокретности у задругама – стотине хиљада хектара пољопривредног земљишта, десетине хиљада квадрата пословног простора, међу којима и зграду Задружног савеза Србије у центру Београда, преведе у државни посед, а затим, највероватније, у даљем току процеса приватизације прода, као за државу неинтересантну, сматра др Шеварлић.

По речима нашег саговорника, и задруге и њихове асоцијације, с изузетком дела војвођанских су, углавном, пасивне, уместо да су саме предложиле законска решења заснована на међународним задружним начелима и актуелној регулативи ЕУ и препорукама Међународне организације рада.

Држава, притиснута снажним социјалним проблемима због готово милион људи без посла, не би требало да се лишава могућности за запошљавање и привредни развој, које нуди задругарство.

Тако је на недавној промоцији модела задружног сектора привређивања у Италији указано да се број запослених радника у тој земљи за пет година повећао за 200.000 захваљујући формирању разних облика радних задруга.

Док се нашим задругама спрема одузимање имовине, у свету су оне власници или доминантни сувласници реномираних фирми у прехрамбеној индустрији и трговини, а по основу штедно-кредитних задруга – и великих банака попут Креди агрикол и раније Рајфајзен банке.

Стога је једини излаз из постојеће ситуације израда новог, суштински побољшаног Нацрта закона који би партнерски сачинили задружни посленици и представници Министарства за привреду.