Савест са роком трајања

Горан Петровић је један од најпопуларнијих, највише награђених  и најцењенијих српских књижевника, а његови романи превођени су на француски, енглески, руски, шпански, немачки, пољски, италијански, грчки, бугарски, словеначки, македонски и украјински језик. Недавно су београдска "Народна књига" и "Политика", у едицији "Премијера", објавиле нову збирку прича Горана Петровића, под називом "Разлике".

Петровић је добитник  НИН-ове награде за роман године, "Виталове" и награде "Меша Селимовић", Рачанске повеље, награде "Борисав Станковић" и других. Подједнак је миљеник критике и читалаца. У његовом приповедању укрштају се историја и фантастика, а особеност прозе Горана Петровића је "чиста лепота књижевне речи". До сада је објавио књигу кратке прозе "Савети за лакши живот" (1989), роман "Атлас описан небом" (1993), збирку приповедака "Острво и околне приче" (1996), роман "Опсада цркве Светог Спаса" (1997), роман "Ситничарница ’Код срећне руке’" (2000), збирку приповедака "Ближњи" (2002), књигу изабране кратке прозе "Све што знам о времену" (2003) и драмски текст "Скела" (2004).   

Ваша нова збирка прича "Разлике" више је окренута реалности и духу времена од претходних. Због чега сте се одлучили за такву промену?

– Нисам баш сигуран да је реч о промени. Или барем не о великој промени. Док у романима мноштво реалија сакупљам у књижевно сочиво које резултира фантастичком фокусном тачкoм, оном тачком повишене температуре осећања, у збиркама приповедака процес је обрнут, измаштана фокусна тачка се шири у мноштво реалија. Дакле, напросто сам само обрнуо "књижевни окулар".

Ова књига на почетку садржи и аутобиографски део. Да ли сугеришете да се остатак чита и као биографија свакога од нас?

– Постоји једна светски популарна серија, веома богато илустрованих публикација за децу, која носи назив "Пронађи Валда" (иначе штампаних у више од двадесет земаља света, у тиражу који премашује пет милиона примерака). Суштина концепције ових књига је да на цртежима, с мноштвом детаља, пронађете дечака по којем је читава едиција и добила име. Тако је потребно уочити Валда у каменом добу, међу пирамидама, у средњем веку... Сликовнице имају и текстуални део, примерен деци предшколског узраста, чија је сврха заправо учење енглеског језика кроз игру. Условно речено, могла би се пронаћи једна сличност између ових књига и збирке "Разлике". Покушао сам да напишем пет веома "засићених" приповедака које врве ликовима и детаљима, те да сугеришем читаоцу да у том мноштву пронађе оно најосновније: љубав, увиђавност, благост, равнотежу... на крају крајева и себе. (Покушао сам, такође, и да писцу не дам повлашћени положај, па тако и он у једној од приповедака пребира по својим сећањима.) А све желећи да кажем како је неопходно трагати и ван ове или било које друге књиге, да не бисмо у збрци од наше свакодневице одустали од оног основног, па чак и по цену да то трагање неко други прогласи детињаријом.

"У језику је избављење", каже јунак "Скеле". У ком језику – српском или српскохрватском? Шта мислите о обновљеним старим полемикама о језику?

– У језику као логосу. У речи Божијој, односно у основним људским принципима. За оне коју се гнушају свега што има теолошки призвук – у језику као разуму, мишљењу, расуђивању. Што се тиче конкретнијег језика, српски сам писац који пише на српском језику, онако како најбоље зна и уме, ограничен сопственим могућностима. И имао сам одређена искуства са иностраним читаоцима, па никада нисам приметио да то било коме само по себи смета, да према томе има неки нарочито сумњичави однос, као што се због те једноставне одреднице овде неко намах, брже-боље, нађе повређеним. Остало је лингвистика.

Готово да се читав културни и политички живот дешава  у Београду. Пошто живите у мањем граду, да ли се осећате ускраћено и да ли је уопште могућа децентрализација о којој се изнова, и упорно, говори?

– Децентрализације нема. А о децентрализицији се увек много говорило, али се никада ништа суштински није учинило, иако сада готово сваки град у Србији има неколицину истакнутих писаца или сликара, ту и тамо се праве ваљани часописи, занимљиве изложбе, скупови... Децентрализиција никада није успела и због негативне селекције, углавном партијских "кадрова" из унутрашњости, који су се ретко окретали за средином из које су потекли (па ваљда су имали макар једног доброг наставника или професора књижевности, филозофије, ликовног или физичког васпитања, захваљујући којем се у њима развила љубав према нечему, било чему што су научили). Напредовати, напредовати и не окретати се, као да су задојени тим геслом. А врхунац је месечни скуп земљака у престоници, свакако и прослава матуре у родном граду, где се треба приказати као успешан. Заправо, има веома мало оних који Србију доживљавају као целину. Моје новине, моја тераса, моја музика, моје место за паркирање, моја улица, моји политички истомишљеници, мој део града... Евентуално зборно место може бити Копаоник или Врњачка Бања.

Генерално говорећи, као и у свим осталим ситуацијама, ми се заправо мрзимо, у бољем случају подносимо, завидећи једни другима на најбесмисленијим стварима. Ево ситне радости за неке, што је опет додатак нашој међусобној мржњи. Сасвим лично, путујем у престоницу и више од тридесет пута годишње. Уморан сам од тих путовања. И размишљам да све то поједноставим.

Да ли се слажете да данас постоји назадни и напредни културолошки и идеолошки концепт и зашто је уобичајено да се за национално везује назадно, а напредно за одрицање од националног?

– Постоји фронт, не концепт. Знате, имао сам познаника који је променио неколико странака. И нека је. Не замерам му. Делујући у свакој од њих, мени је деловао веома искрено. Али, проблем је у томе што ме је стално, када ме сретне, увек са толико жара убеђивао у своје тренутно политичко мишљење да сам ја имао утисак као да ће ми сваког часа ископати око. Хајде да је то било једанпут. Имам два ока. Остаће ми једно. Али, тај је променио толико странака, час је био ово, час оно, а сам ја почео да жмурим када га сретнем. Да бих после могао да гледам. Па, колико видим да видим, али макар сопственим очима могу да посматрам...

Зашто се код нас традиција и модерност стално искључују?

– Зато што смо ми и иначе искључиви. Погледајте нашу историју. То је историја клацкања, код нас свако све доживљава по принципу "не могу да будем горе, ако онај други није доле". Уз непрестано запомагање, онима доле је криво, па у помоћ зову маму, они горе су уплашени од висине, па стално зову тату.

Како коментаришете чињеницу да сте и Ви недавно, у културно-пропагандном комплету "Бетон", чији је први број изашао у листу "Данас", сврстани у модел назадног и националног?

– Колико знам, а и консултовао сам другара који прековремено ради на грађевинама, за добар бетон је веома важна права количина воде. Додаш ли много добијеш каљугу, све се отужно разлива, а ако само пљунеш, па макар да месецима и годинама пљујеш у мешалицу, не добијеш баш ништа, састојци не могу да се умешају. Ипак, ред је, честитам на почетку извођења радова! Колико видим радиће се темељно и нашироко, онако како су политички комесари у СССР-у, у доба "армираног" комунизма, тражили од "трудбеника" да салију и више бетона него што је потребно. Да се види да и ми можемо! Па шта кошта нека кошта! Јер, никада се не зна, данас бетонирано двориште сутра може да послужи и као стратешки важан космодром. Заправо, већ видим лансирање првих ракета. Једино се двоумим, не знам да ли је реч о задивљујућој индивидуалној градњи или је реч о обичној концесији. И, када све буде готово, да ли је и то назадно, донети нешто на насеље? Кошуљу, пешкир или барем марамицу?

Почетак разговора посветили смо "Разликама". Како да са некадашњим сународницима из околних бивших југословенских република, међу којима је сада и Црна Гора, превазиђемо различитости?

– Надам се да је доба пропаганде прошло. Мада, то само тек онако кажем. Биће да није сасвим тако. С друге стране, сасвим је сигурно да долази доба сурове економије, а на новчаницама не пише ко је коме погинуо. На новчаницама које, без обзира на то ко је одакле и ко је каквог политичког мишљења, на тим новчаницама које сви највише ценимо стоје само цифре и реч EURO. И тај ће једноставан текст полако потрти све разлике. Шта ће моћи да се купи за те паре, када их се најзад сви домогнемо, остаје као питање. Можда ће, до тада, у супермаркетима и савест са истеклим роком трајања бити наређана у полице.

-----------------------------------------------------------

Да се довека не "зазидамо"

У Вашем драмском тексту "Скела", објављеном поводом обележавања два века од Првог српског устанка, метафорично сте, како је књижевна критика приметила, дочарали поред "преласка на другу обалу" и трајност стварања и градње.

– Рекао бих да сам покушао да представим нашу новију историју као "бродски дневник" оних који су се нашли у многим историјским опасностима, оних којима време често није било наклоњено, оних који су се морали управљати према различитим светским околностима, али и оних који су веома често били дезоријентисани, оних који међу својима нису разликовали путовођу од слепог путника. Ако, пак, наслов посматрамо као метафору грађевинског помагала, ни изблиза нисмо завршили наше послове, нисмо окровили ни народ, ни државу, ни друштво, а како стоје ствари, када одмакнемо скелу питање је шта ћемо затећи, шта ће бити резултат овог нашег двовековног, наизменичног "зидања", "разиђивања" и "зазиђивања". Јер, врло често "зидамо" онако инаџијски, против целог света, оглушујући се о основне законитости статике. Да бисмо затим све наводно, до темеља, "разидали", одричући се и оно мало здравог континуитета, напросто уживајући у деструкцији. Мада има и оних који, као у песми о подизању Скадра, сматрају да градња успешно може бити окончана само ако део себе довека "зазидамо". Ваљда су им виле на неком саветовању тако дојавиле.

-----------------------------------------------------------

Политиканти и нарикаче

Да ли имамо уопште културни концепт у Србији и, ако постоји, да ли га треба мењати?

– Не, немамо. И то не због овог или оног састава Министарства културе. Колико схватам увек је постојао овакав или онакав лични труд, док средстава, као и у свакој сиромашној држави, никада није било довољно. Мада, опет, новца је увек било довољно за свакакве друге глупости. Трудим се да не будем преоштар, али ова земља ми повремено личи на депонију, без икакве селекције. На гранама дрвећа испод солитера депонија кеса, на гранама дрвећа крај река хулахопке, уз обале депоније пластичних боца, на телевизији депонија политиканата и нарикача, у новинама пљувача и свезнадара...

-----------------------------------------------------------

Судбина Косова

Ових дана интензивно се одлучује о судбини Косова. Како у свему томе бити реалан?