Страхопоштовање, трема, грч

Један од највећих диригената данашњице Зубин Мехта (1936), давнашњи је пријатељ Београда и београдске публике. Он је први пут дошао пре 52 године, а походио нас је као пријатељ и сапатник – и онда када нико није. За наш град га везују посебне емоције, а за оркестар Београдске филхармоније наступи у разним развојним фазама и ситуацијама у којима се оркестар у прошлости налазио.

Ове вечери Зубин Мехта се одлучио да изведе две симфоније са сталног концертног репертоара, обе Брамсове, најпре Четврту у е молу оп. 98, а затим Прву у це молу оп. 68 и то обрнутим редом од хронологије њиховог настанка. Финале Прве симфоније заиста је бомбаст и ефектан и много погоднији за крај концерта него сложена полифона фактура финала Четврте симфоније.

Диригент је изводио оба дела напамет, деловао је ведро и опуштено – расположено. Страхопоштовање које су музичари показивали према њему граничило се са обожавањем посетилаца који су до последњег места испунили Коларчеву салу. Високи гости, ретко присутни на концертима, дали су вечери манифестациони и свечани карактер.

Већ поменуто, страхопоштовање музичара, довело је до невероватне дисциплине оркестра, много боље интонације, хомогеног и масивног звука гудача. Међутим, Четврта симфонија је пролазила у сталној форте динамици, у епској и наративној распричаности, без очекиваних драмских, лирских, маестозних, ритмизованих контраста. Недостајало је пијана, недостајало је финијег унутарњег вајања линија. Много се очекивало већ и од распеване прве теме првог става, мелодије дугог даха и трајања која плени лириком и лепотом. Присуствовали смо, међутим, грчевитом извођењу, можда и од треме и превеликих очекивања. Најкохерентнији је био трећи став ове симфоније, док је извођење Прве симфоније у це молу протицало опуштеније, са умеренијим очекивањима и без грча. Посебно је њен слојевити четврти став донео довољно контраста и боја.

Оркестар није свирао у истом саставу од почетка до краја, па истичемо неке од солиста, пре свих обе флаутисткиње, Марину Ненадовић и Стану Крстајић, затим одличног кларинетисту Вељка Кленковског, па обоисту Бојана Пешића, као и целе групе музичара, као што су виолончела, односно виолине са оба концертмајстора, Мирославом Павловићем и убедљивим солистичким наступом Ксеније Милошевић.

Долазак Зубина Мехте много значи за наш град и нашу публику. Он је и сам узео реч на крају концерта и обратио се присутнима, затражио да се изгради нова, већа сала за концерте Београдске филхармоније, јер је у истој дириговао и пре пола века за коју је рекао да „није лоше акустике” (а ми веровали да је најбоља!).

Зубин Мехта је велики маг који поседује невероватну моћ да мобилише музичаре, да их води и да ови испуњавају и оно што нису мислили да је могуће. Оркестру Београдске филхармоније потребан је дуготрајнији рад са неким од великих светских диригената да би свој успешан развој наставио ка највећим извођачким врховима.