Како убедити Кима

Одмах после севернокорејских ракетних проба, које су узнемириле Вашингтон, председник Ху Ђинтао обавестио је председника Буша да Кина остаје "привржена очувању мира и стабилности на Корејском полуострву и да ће се супротставити свакој акцији која би могла погоршати ситуацију".

У Пекинг је, убрзо после тога, стигао специјални амерички изасланик Кристофер Хил: Вашингтон је уверен да је кључ за решење ракетне кризе и спорног севернокорејског нуклеарног програма у кинеским рукама. Ако ико може да утиче на Северну Кореју, онда је то Кина.

Сличну мисију – опипавања пулса и привлачења Кине на своју страну – имала је у исто време и једна делегација из Пјонгјанга. Њој је повод за долазак у Пекинг била 45-годишњица Споразума о пријатељству између Кине и ДНР Кореје. Ху је тој делегацији рекао: "Кина ће се супротставити свакој акцији која може да повећа напетост на Корејском полуострву". Али, да гости не би схватили да се то односи само на могуће америчке акције, домаћин је додао: "Кина, као близак сусед, озбиљно је забринута због испаљивања ракета које су постале нови фактор компликације."

Како у дипломатији паралелни колосек не мора неопходно да буде сметња, него и испомоћ, Кина је истовремено послала у Пјонгјанг важну државну делегацију. Она се "у мисији добре воље" нашла двоструким поводом. Први повод је већ поменута 45-годишњица Споразума о кинеско-севернокорејском пријатељству. Други је одазив на апел да се Пјонгјанг убеди да обустави даље ракетне пробе и пристане на наставак шесторних преговора, прекинутих прошле године. (Преговоре – о севернокорејском нуклеарном програму и безбедности на Корејском полуострву – водили су у Пекингу дипломатски представници САД, Северне и Јужне Кореје, Кине, Русије и Јапана.)

Судар симбола

Оквир у коме Кина може да обави посредничку улогу између Вашингтона и Пјонгјанга нешто је, из кинеског угла, другачији од западног, односно превасходно америчког, и јапанског видокруга.

Док су Американци у севернокорејском ракетном тесту видели не само претњу миру и безбедности (јер ракете имају домет и до Аљаске), него и дрску провокацију – свесно планирану за 4. јул, Дан америчке независности – у Пекинг је из Пјонгјанга стигло објашњење да је "прва провокација" потекла од Американаца.

Наиме, 25. јуна, на дан кад је Пјонгјанг обележавао 56 година од избијања Корејског рата, на Пацифику су почели заједнички војни маневри америчких снага, са 19.000 војника, и америчких савезника из тог дела света. Северни Корејци су на то узвратили испаљивањем ракета на Дан америчке независности. Имплицира се да су судар симбола изазвали Американци. А што се тиче "дреке око ракета", Пјонгјанг тврди да "САД, иза наводне ракетне опасности, настоје да сакрију злокобне намере о стварању повољне климе и услова за примену своје стратегије о светској супрематији".

Кинеска дипломатија се нашла у врло деликатној ситуацији: да изађе у сусрет Американцима – тако што ће убедити председника Ким Ђонг Ила да обустави даље ракетне пробе и прихвати општи апел за обнову шесторних преговора – да приволи САД да се уздрже од акција које подижу напетост и да одврати западне велике силе у Савету безбедности УН од казнених мера, а поготово од војних акција, против Северне Кореје.

Бушов удео у кризи

Кина је свесна да то није лако, јер Ким Ђонг Ил жели да у директним – а не шесторним – преговорима постигне са Бушом споразум о коначној обустави непријатељстава са САД после више од пола века од краја Корејског рата. Чинило се да је он у Клинтоново време био близу томе: Медлин Олбрајт је 1999. била у Пјонгјангу ушла у директан дијалог. А онда је, у америчкој предизборној кампањи 2.000, Буш стрпао Северну Кореју у "осовину зла", па је цела ствар пала у воду. Импликација је да у свакој објективној диоптрији ова чињеница подсећа да у садашњој корејској кризи и Буш има знатног удела.

Кина у овој дипломатској иницијативи има своје важне интересе: да остане незаменљиви безбедносни играч у региону, да оснажи партнерство са САД – али не и по цену прихватања захтева да Северној Кореји ускрати помоћ у храни и енергентима – да не изневери другове по оружју (многе је жртве дала Кина у Корејском рату) и да, у крајњем исходу, оствари важну стратешку замисао о денуклеаризацији Корејског полуострва, која је битна и за њену безбедност.

Отуда кинеска дипломатија, кад је већ нашироко прихваћено да је њена улога кључна, настоји да својој делатности да, уз посредовање између Пјонгјанга и Вашингтона, и међународну димензију која афирмише Кину као "меку" и конструктивну силу у решавању светских проблема.

Кина се у Савету безбедности УН одлучно супротставила јапанском предлогу – који подржавају САД, Британија и Француска – о додатном кажњавању Северне Кореје, што не би искључивало ни војну интервенцију. Идеју о превентивном удару по ракетним рампама у Северној Кореји, изражену такође у Токију, она сматра "доливањем уља на ватру" и "експанзијом напетости". Кинески амбасадор у УН Ванг Гуангја изјавио је чак да ће ветом спречити усвајање јапанске резолуције у Савету безбедности!