Ташта у америчкој транзицији

Ташта је ушла у амерички живот на велика врата. Невољније од своје кћерке, унука и зета, госпођа Маријан Робинсон уселила се у Белу кућу истог дана кад и први црни председник САД.

Није ми баш пријатно што ме вуку са собом, успела је да изговори ташта Барака Обаме, док је Америка помпезније него икад инаугурисала свог четрдесет и четвртог председника. Седамдесетдвогодишња удовица, која је цео свој дотадашњи живот провела у Чикагу, планирала је да ту у епицентру светске суперсиле остане који месец док се девојчице Саша(8) и Малија(11) не навикну на нови живот, школу и пријатеље. А онда ће натраг својој кући, јер ова „бела” више је, како је рекла, подсећа на музеј.

Прошло је од тада више од годину дана, али Маријан Робинсон и даље је незаменљива и, уместо повратка у свој чикашки дом, одомаћила се у Белој кући коју су својевремено изградили црни робови. Чињеница да је омиљена „прва дама” Америке Мишел Обама директни потомак некадашњих робова нарочито је важна у разматрању историјског значаја свега што се у Америци дешава откад је, изабравши Барака Обаму, симболично, па и суштински, избрисала границу између белог и црног света. Јер како не заборавља црни део Америке, Барак Обама, иако тамне пути, не носи у својим генима тешко и срамотно бреме америчког ропства. Отац, Кенијац, дошао је у САД на студије, много година после грађанског рата.

„Прва ташта” Америке има данас кључну улогу породичној динамици Обаминих. Кад родитељи не стижу од државничких послова, она одвози децу у школу, праћена наравно колоном безбедњака. Госпођа Робинсон, некадашња банкарска службеница, пази на дечије свеске и књиге, а кад су одсутни мама и тата, она их ушушкава у кревет и гаси светло.

Америка воли да чује шта се дешава у Белој кући, а посебно је радују вести о „обичном” животу моћне и знамените породице. То су људи као и сви ми, поручују пи-арови. „Прва бака” савршено се уклапа у ту слику коју јавност поздравља. Она, како је процурило, пажљиво вага свој уплив у приватни живот Обаминих. За разлику од многих других, ова ташта, пишу медији, не истиче своје мишљење и став у први план.

(/Slika2)Деца имају своја питања и своје одговоре, не треба да буду оптерећена мојим схватањима, рекла је једном приликом. Строгоћу оставља својој кћерки. А када су под режимом своје баке, Саша и Малија могу понекад да остану који минут дуже, да на телевизији отпрате и неки програм који није стриктно дечији, да поједу пицу или хамбургер…Кад ужа породица Обаминих успе да се скупи, госпођа Робинсон пушта их да сами вечерају и да без њеног присуства поразговарају о „својим стварима”.

И док је била жива, мајка Барака Обаме често је била одсутна, а свог оца садашњи председник САД једва да је и упознао. Са таквом биографијом, председнику су Малија и Саша у првом плану, а ташта, она ипак стиже да води свој живот. Барак и Мишел, па и деца, понекад јој чак и завиде. Јер, како кажу, она једина може да се искраде из Беле куће без пратње и да слободно прошета градом. Има толико пријатеља и активности, да би ускоро могла да приреди изненађење својој кћерки и зету и да каже: идите ви по Сашу и Малију, ја имам друге обавезе. 

Мишел се свакако шали кад пред медијима очекује такву реакцију своје мајке. Но, присуство таште, таста, свекра и свекрве, у заједничком породичном животу, више није никаква реткост у Америци. Тренд у некад стриктно одвојеним америчким породицама почео је да се преокреће са доласком новог миленијума. Док је 2000. било пет милиона породица које живе са бабом и дедом, данас их је више од шест милиона. До спајања генерација у заједничку кућу најчешће не долази на захтев старијих, већ млађима одговара да се баке и деке брину о унучићима, док оба родитеља раде. Ни Америка више нема пара за свој традиционални индивидуализам. Боље је и јефтиније да децу васпитавају крвни сродници него кућне помоћнице или прескупа обданишта. У том смислу госпођа Робинсон се уклапа у тренд. До проблема у Белој кући може да дође ако се и Мишелин брат Крејг, који живи на сасвим другом крају Америке, одлучи да позове мајку у помоћ. Он има троје деце, а госпођа Робинсон труди се да сваком свом унучету поклони једнаку пажњу.