Појединац, систем и женска солидарност

60. КАРЛОВЕ ВАРИ

Карлове Вари – Са великим успехом је одржана светска премијера српског филма „3 недеље касније” Мирослава Терзића у главном такмичарском програму 60. фестивала у Карловим Варима. Прве критике су позитивне, на једном британском сајту овај филм је окарактерисан чак као ремек-дело и назван „најбољим филмом у овогодишњој конкуренцији”.

А овогодишња конкуренција је прилично јака. Међу филмовима који су приредили пријатно изненађење је и швајцарски „Срећна породица” Јана-Ерика Мака. Реч је о снажној друштвеној драми која отвара горуће теме мајчинског инстинкта, личне одговорности и сукоба појединца са бескомпромисним системом.

Главни лик у овом филму је Ники, самохрана мајка двоје деце која се налази на ивици сиромаштва. Иако ради два посла, њена зарада једва да је довољна да покрије основне животне потребе. Прекретница долази када деца остану накратко без надзора и случајно изазову пожар у кухињи. Швајцарске власти не чекају ни трен, одузимају јој децу и смештају у хранитељску породицу на другом крају земље, док је Ники забрањен било какав контакт са њима. Она одбија да прихвати овако сурову одлуку социјалних служби и креће на очајничко путовање да их пронађе.

Редитељ Јан-Ерик Мак успева да одржи наратив напетим темпом, а да притом не склизне у јефтину сентименталност. Филм осетљиво истражује танку линију између родитељске љубави и личног неуспеха. Не нуди гледаоцу лака решења, приказује Ники као изузетно посвећену и брижну мајку, али истовремено открива и њено проблематично понашање које су власти искористиле као аргумент за одузимање деце. Снажна страна овог филма је аутентичност с којом је приказана породична позадина. Поред личног нивоа, филм се бори и са системским нивоом. Критички указује на крутост власти и на то како друштвени систем може бити немилосрдан према људима на маргинама друштва. Прича поставља питања да ли држава увек делује у најбољем интересу детета, да ли би требало да помаже породицама у тешким финансијским ситуацијама уместо што их немилосрдно раздваја. „Срећна породица” је веома занимљив филм, балансира на граници психолошког трилера и друштвене драме, а код публике резонантно одјекује дуго након пројекције...

***

Један од озбиљнијих конкурената је и кипарски филм „Лав за леђима” Тоње Мисјали, дирљиво истраживање женске солидарности и преживљавања у времену миграција, тражења азила и жудње за личним опоравком.

Смештен на подељеном и политички сложеном острву Кипар, филм прати неочекивану и дубоко дирљиву везу између две маргинализоване жене – сенегалске адолесценткиње Маријам (Сохна Дијало), тражиоца азила која се креће кроз неумољив правни и друштвени пејзаж и кипарске четрдесетогодишњакиње Стеле (Елена Калинику), која тихо покушава да обнови свој живот након опоравка од зависности од дроге. Ауторка Мисјали (дебитовала са филмом „Пауза” 2018.) неустрашиво се бави озбиљним подтекстима модерног друштва и без ослањања на сензационализам плете наратив који се дотиче кријумчарења људи и родне експлоатације. Сам Кипар као позадина третиран је у филму готово као паралелан лик раскрснице на којој се глобална избегличка криза укршта са тихим, личним борбама за искупљење.

„Лав на мојим леђима” осваја првенствено захваљујући уздржаном, емпатичном темпу. Уместо тешке мелодраме, Мисјалијева органски развија однос између Маријам и Стеле кроз заједничке тишине и међусобну борбу. Емоционални терет филма у потпуности лежи на плећима главних глумица. Дијалова свом лику Маријам доноси сирову и упечатљиву рањивост савршено приказујући дезоријентацију због расељавања у страној земљи. Елена Калинику је убедљива као Стела, хватајући тиху одлучност и крхку наду жене која покушава да побегне од своје прошлости. Велики допринос филму дао је сниматељ Ману Тилински, користећи природно осветљење и интимне крупне планове како би појачао клаустрофобију околности у којима се главне јунакиње налазе, а истовремено наглашавајући тренутке нежне човечности. Све у свему, ово ауторско дело Тоње Мисјали се истиче тематском актуелношћу, као тиха, хуманистичка драма и емоционално резонантан независни филм...

Џеси Ајзенберг: С пољским држављанством до независног филма

Карлове Вари – Холивудски глумац, сценариста и редитељ Џеси Ајзенберг („Друштвена мрежа”, „Права патња”, „Када завршиш са спасавањем света”...) један је од добитника председничког „Кристалног глобуса” на 60. КВИФФ-у.

Дочекан овацијама пред пројекцију рестауриране копије филма „Двојник” Ричарда Ајоуда из 2013. године, у којем игра главну улогу, Ајзенберг је изненадио изјавом да ће ускоро добити и пољско држављанство.

– Догодиће се то током наредне недеље. Тражио сам пољско држављанство због породичног наслеђа, али и зато што желим да у свом животу и каријери проведем више времена радећи у Европи, посебно у централној Европи. У Америци многе врсте филмова које толико волим постају све теже за снимање, али у Европи ти филмови напредују и славе се. Као филмски стваралац желим у томе да учествујем – рекао је он.

Ајзенбергов наредни сценаристичко-редитељски филм „Деби”, у којем играју Џулијан Мур и Пол Ђамати, премијеру ће имати у септембру...