Доктор лечи посетом

КОСОВСКА МИТРОВИЦА – Доктор Бора Морачић, сада у деветој деценији, познати лекар, хирург у Клиничко-болничком центру у Приштини, болницу и свој град напустио је међу последњима. Скрасио се у Косовској Митровици, у северном делу. Са својом Маром управо се вратио из мале српске енклаве, у околини Митровице, где живи само неколико српских породица, чије је кретање ограничено, а место где живе оивичено је бодљикавом жицом. И, тако, свакога дана колима Црвеног крста, све до суботе. Једини дан за одмор му је недеља, а и тада је у покрету.

– Недеља ми је најтежи дан. Никако не пролази. Стално мислим шта раде они који ме очекују, како су моји пацијенти којима могу да пружим помоћ само давањем наде да ће им бити боље, да нису много болесни и да ће преживети. А они ми верују и када следећи пут одем да их посетим чини ми се да су здравији, али и да су тужнији – каже др Морачић.

Име др Боре Морачића у Приштини готово четири деценије изговарало се са великим поштовањем. Био је све до 1999. године. Остао је и када у овом граду више није било ниједног Србина, ни пацијента ни становника, а онда је морао да напусти и клинику и свој стан и град..

– Није ми било тешко да и видим и осетим да у Приштини постаје неиздрживо. Морао сам да одем. Дошли су неки други лекари и они који су некада овде радили, али су напустили своја радна места. Није ми било свеједно, никако ми се није напуштала Приштина и болница у којој сам провео цео свој радни век, али ја сам се покупио и отишао.

После доласка НАТО снага на Космет и када су се у Клиничко-болнички центар у Приштини уселили неки други, једни у војним а други у униформама лекара, није се могло издржати. Доктор Морачић је и тада покушавао да ради, јер никада није гледао ко је које националности. И, онда док је рат трајао а авиони бомбардовали, он је са својом екипом био на свом радном месту. Јуна месеца 1999. године се све променило, али је он и тада хтео да помогне. Неки су питали да ли је он ту, други су му стално добронамерно говорили да треба да иде, а понеко и да није потребан. Сећа се када је оперисао једног рањеног Албанца, ваљда је био неки командант, у операциону салу заједно су ушли лекари и униформисани људи са ознакама УЧК.

– Мора да је био јако важан човек, плашили су се да га не ,,убијем", а када сам све обавио како је требало, онда одлучио сам да заувек напустим болницу и свој град Приштину.

Стан у центру града дао сам на ,,чување" колеги а када је овај отишао из стана уселио се неки други лекар. Питам ја, одавде, да ли ми чувају стан, а они кажу да ми чувају. Питам да ли ми је ту телефон, лепо израђен од дрвета, а женски глас ми каже да га не види. Па добро, да ли су ту моје књиге, каже не види неке су спаљене а неке су послате у други град. Онда питам за клавир, нови станар ми каже да то не види у соби... Успут су ми објаснили и да су нешто у стану реновирали.