ЧЕКАЈУЋИ ПОСЛЕДЊУ ПРИВАТИЗАЦИЈУ

Уколико сте гледали пре неко вече италијански документарац „Бесконачни рат“, који се између осталог бави истраживањем производње дроге и њене дистрибуције у Европи, могли сте да чујете занимљиву изјаву једног сиромашног авганистанског сељака који признаје да мора да узгаја опијум јер тамо тешко било шта друго успева, а и да узгаја неку другу (легалну) културу тешко би то продао. Логика тржишта је довела до тога да једна држава због тога што не може бити конкурентна на светском тржишту из разноразних разлога мора да се окрене оном ресурсу који је, иако нелегалан, у свету веома тражен. Економисти би то назвали теоријом компаративне предности Дејвида Рикарда. Небитно. Поента је у томе да држава мора да допринесе на неки начин светској трпези или она економски не постоји. У избору тог начина велику улогу игра способност друштва да се адаптира на промене, стабилност државних институција и његове радне навике. Тако неко, на пример, буквално отме земљу од мора да би се бавио пољопривредом – као Холандија, улаже у науку – као Јапан, или једноставно одлучи да се бави шверцом цигарета или дроге – попут Црне Горе, уместо рецимо туризмом или рибарством, што је много теже и напорније. Што би се рекло на реклами – господо, избор је ваш. И добро је док год постоји избор, проблем настаје када он нестане и кад вам остане само једна тамна и злослутна алтернатива као споменутом авганистанском сељаку.

Некако природно размишљајући тим током поставља се питање којим ће путем Србија кренути после последње приватизације. Питање гласи – како ће се ова држава финансирати када је јасно да њен привредни ослонац не могу бити стране инвестиције и када истекне још један аранжман са ММФ-ом? Шта смо ми урадили са свим парама од приватизације да бисмо оснажили индустрију, пољопривреду или науку? Где су отишла огромна средства од НИП-а која су могла бити уложена у развој оних сектора који би били предводници извоза, односно стубови опстанка и развоја? Да ли је неко уопште и идентификовао те секторе да бисмо знали како да им помогнемо?

Разлог зашто сада треба причати о томе јесте што је Србија ушла у неповратан процес либерализације тржишта преко Привременог споразума и скорог уласка у Светску трговинску организацију. Ускоро ће се наша привреда наћи пред изазовом конкуренције од компанија из Европске уније што у преводу значи да рецимо домаћи пољопривредни производи неће имати ни теоретске шансе да парирају квалитетнијим производима из ЕУ који ће бити јефтинији од домаћих управо због чињенице да су субвенционисани из бриселских фондова. Овде ће одмах евроскептици углас и без размишљања рећи да је због тога придруживање Србије ЕУ или противно њеним интересима или је у ствари намера Европе да уништи домаће тржиште да би га преузеле њене компаније или да ми то једноставно радимо пребрзо. Ништа од овога није тачно из следећих разлога. Унија нам је, рецимо, својевремено одобрила неограничен извоз шећера да би оснажила потенцијално најконкурентнију грану привреде, па се десила афера са препакивањем шећера. Даље, дата нам је квота од 10.000 тона јунећег меса за извоз где ми не можемо да достигнемо ни петину тога јер држава није била у стању (или није хтела) да се супротстави монополу на тржишту млека. Тај монопол је тиме што је обезвредио цену млека уништио сточни фонд који се сада налази на нивоу од пре сто година.

Да ли нам је Европа наложила да све што имамо у приватизацији продамо неколицини људи који финансирају политичке партије па да њима плаћамо марже од преко 30 одсто или рецимо да ништа из НИП-а не уложимо у субвенционисање пољопривредне производње и индустрије? Наравно да није, напротив. Тешко је такође рећи да смо у процес либерализације онда ушли прерано, јер би то подразумевало да би се ствари битно промениле за неколико година. Лично сумњам у то и не верујем да би се било шта битно променило јер говоримо о процесима који трају јако дуго и за њихов успех су неопходне чврсте институције.

Да овај текст не би био сврстан у групу неконструктивних јер не предлаже решења, потребно је ваљда дати неки закључак у циљу побољшања ситуације. Добро је што Србија напредује у европским интеграцијама, и то ће бити од опште користи. Ипак, већина проблема неће формалним напредовањем ка ЕУ бити решена сама од себе. Оно мало средстава чиме још увек располажемо морамо без оклевања уложити у области од којих је могуће генерисати привредни развој. Нисам први који се тога сетио и многи су то исто предлагали протеклих година и упозоравали на проблем који ће се јавити крајем приватизације. Питање је да ли је држава хтела да се бави овим проблемом уместо краткорочним популарнијим циљевима или је била превише слаба као апарат да се са њим суочи. Вероватно помало од оба и иста аналогија постоји у одговору да ли је држава знала и (или) допуштала да се свих ових година ствара империја Шарићевог наркокартела као веома конкурентног предузећа. Само је једно сигурно – нико други нам неће помоћи уколико не помогнемо сами себи.

уредник „Права и друштва“