Битка која не одлучује рат

Кад год у медијима прочитам нешто о садашњим борбама у авганистанској провинцији Хелманд сетим се капетана совјетске армије Андреја Макаренка. Он је у Хелманду „умро” три пута у једном дану. Упознао сам га у совјетској војној болници у Кабулу, у децембру 1986. Неколико дана пре тога , 30. новембра 1986, транспортни авион „Ан-12” у којем је био капетан Макаренко оборен је од стране муџахедина изнад провинције Хелманд. Летео је ниско, пред спуштање, и Макаренко је преживео пад. Истина, лева нога му је била буквално откинута испод колена. Сви остали војници из авиона погинули су.

Капетан Макаренко није се онесвестио, био је присебан, подвезао је натколеницу да би зауставио крварење. Убрзо је стигао совјетски спасилачки хеликоптер. У моменту када су већ достигли висину од 1.500 метара директно су погођени „стингером”. Хеликоптер се задимио, пилоти су брзо навукли рањеном Макаренку падобран и сви искочили. Макаренко је помислио да је тог дана и трећи пут умро. Такав је био рат Совјета против муџахедина у провинцији Хелманд.

Шта се од тада променило и које су разлике у односу на садашњи рат НАТО-а и талибана? Шта се, заправо, догађа у Авганистану? Извиђачки сателити „кејхол”, извиђачки авиони У-2, беспилотне летелице „предатор” и „глобал хоук”, наоружани авиони АЦ-130 „спектар” и „спуки”, хеликоптери МХ-53Ј и МХ-60К „блек хоук”, прецизна муниција, ласером навођене бомбе и ракете, специјалне снаге, „Ренџери” „Фоке”, „Делта” – све то из састава снага ИСАФ-а користи се против талибана у провинцији Хелманд ових дана. Талибани „безобразно” не желе да прихвате отворену борбу, већ се скривају по блатњавим кућерцима и подрумима. И „играју” на време и историју. Времена имају бесконачно, а историја Авганистана је историја борбе против странаца. Јер ниједан страни војник никада у Авганистану није био добродошао.

Претходница најновије операције „Муштарак” били су хеликоптерски и падобрански десанти, Британци и Канађани пребацили су командосе на четири тачке у провинцији Хелманд. Одмах затим уследило је дотурање војног материјала из авиона на места претходно означена пурпурном бојом, по седам тона хране, воде, горива и муниције избачених из канадских авиона Ц-139 „херкул” – све што треба трупама ИСАФ-а које су стизале у конвојима. 

У међувремену, расте број погинулих авганистанских цивила услед ваздухопловних акција ИСАФ-а, због чега се главнокомандујући снага, амерички генерал Стенли Мекристал, скоро свакодневно јавно извињава председнику Авганистана Хамиду Карзаију. Хоће ли онда борбе снага ИСАФ-а и талибана у провинцији Хелманд бити и образац како да се обезбеди излазна стратегију из авганистанске авантуре и како евентуално да се успостави одржива цивилну власт у Авганистану? Наравно, још је рано за закључак како је операција „Муштарак” права прекретница у овом рату.

Авганистан је већ дуго у каменом добу тако да га никакве војне акције, бомбардовања и копнене битке не могу вратити у – камено доба. У индексу људског развоја од укупно 178 земаља Авганистан је на 173. месту и нема државе у свету која више зависи од стране помоћи. Рат и сиромаштво су свакодневица, очекивања обичних људи тако су мала да их НАТО у принципу лако може задовољити. Нова стратегија, која је недавно промовисана у Вашингтону, иде на „куповину” оних талибана који су вољни да сарађују са режимом у Кабулу. То је, заправо, идеја како да се пацификују одређене области Авганистана. Али то је управо понављање совјетских грешака, јер изградња „народне демократије”, или „обичне демократије” у Авганистану није могућа. Авганистан се не може цивилизовати западним методама. Превише је стар и превише је велик за такав подухват. Односно, ако НАТО жели да за пацификацију земље примени образац из Босне морао би да у Авганистану распореди најмање 700.000 војника, а то је немогуће.

Дакле, девет година од уласка снага ИСАФ-а талибани још нису војно побеђени. Они немају тако модерно оружје попут војника ИСАФ-а, али као искусни герилци вешто компензују своје слабости добрим маневром и коришћењем тешког терена. Провинција Хелманд, где се сада одвија операција „Муштарак”, није идеално место на којем би талибани пружили неки већи отпор коалиционим снагама, зато ће избегавати било какав јачи борбени контакт са противником препуштајући исцрпљујућу претрагу терена војницима ИСАФ-а.

С друге стране, војна идеја операције „Муштарак” јесте да се савезничке, а пре свега авганистанске, трупе усклађују симултано, а не сегментарно, широм провинције Хелманд, како би лојалност становништва талибанима била уништена изнутра. При томе, џепови макар и минималног отпора талибана у тој провинцији неће утицати на општу слику, наравно, уколико се цивилна власт одана председнику Карзаију успостави и одржи.

Пре четири године снаге ИСАФ-а извеле су врло успешну операцију „Медуза” у којој је елиминисано на стотине талибана из области Панџваји, око 35 километра од Кандахара. Пре тога изведено је још неколико крупних операција, све су оцењене као успешне, али ни то није довело до краја овог рата који су западни стратези очито потценили – јер то је прави рат у којем се противници боре, убијају и умиру.

Авганистан није „мировна мисија” из које се лако излази. Цео систем мишљења, идеја о хуманитарној војној мисији, о рату који то заправо није, о томе да он ствара мир и слободу, прети да се сруши у планинама Хиндукуша и висоравни Хелманда. После Авганистана требаће дуго времена било којој европској држави да пошаље своје војнике у борбу – који би негде у далеким земљама уводили ред и мир.

Мирослав Лазански