Анархисти и епископи

Ратибор Тривунац, Тадеј Курепа, Иван Вуловић, Сања Дојкић, Иван Савић и Никола Митровић, шесторо је анархосиндикалиста пуштених прошле недеље да се, после пет и по месеци проведених у притвору, бране са слободе. У складу са својим (анти)политичким кредом, они тврде да се ни сада не налазе заправо на слободи, јер нема слободе док су радници и сељаци експлоатисани и док држава штити тајкуне. Ипак, притвор је неупоредиво гори од нелагодности „условне слободе“.

Крајем августа прошле године на Амбасаду Грчке у Београду бачена су два Молотовљева коктела, при чему је почињена материјална штета у износу од 18 евра. То је стављено на терет поменутим анархосиндикалистима најпре као прекршајно дело изазивања опште опасности, да би, убрзо потом, било преиначено у кривично дело међународног тероризма. Адвокат Срђа Поповић тврди да је апсурдно на основу оваквог прекршаја подизати оптужницу за међународни тероризам. Небојша Попов, пак, тврди да је реч о монтираном политичком процесу. Оптужени, који су доиста прошлог лета протестовали испред грчке амбасаде у знак солидарности са побуњеним студентима у Грчкој, изјављују да нису починили поменуто недело и прете тужбом држави. Уз то, тврде и да им је у притвору присилно изнуђивано признање.

Две ствари овде су већ сад сасвим извесне. Прво, наша млада демократија изнедрила је своје прве политичке затворенике и дисиденте. Друго, њена крхкост не може да се носи са захтевима за оним слободама које њеној влади не доносе користи.

С обзиром на то да је у темеље садашњег режима уграђена нада некадашњих дисидената и Милошевићевог и Титовог режима, и с обзиром на то да су у темеље Титовог режима биле уграђене наде дисидената комуниста који су тамновали у Краљевини (не треба сметнути с ума да није исто бити члан Комунистичке партије кад је она под забраном и кад је она на власти), можемо поставити следеће питање: да ли ће, попут својих претходника, једног дана власт освојити данашњи дисиденти и да ли ће и на њихове наде положене у темеље новог режима морати да подсећају нови дисиденти?

Кад је реч о анархосиндикалистима, одговор на ово питање је јасан. Анархистичке идеје увек су дисидентске. У бити анархизма, наиме, није партиципирање у власти, нити у ма каквом облику доминације. За анархисте, свака власт је облик угњетавања.

Анархосиндикалистичка иницијатива залаже се за директну акцију као ненасилни облик борбе који подразумева, пре свега, бојкот, саботажу и штрајк. Солидарност анархосиндикалиста са радницима и сељацима у њиховој бори против неправди које им наносе послодавци и држава свакако да представља опасност за режим у којем постоје озбиљни егзистенцијални разлози за протест. Али, овде је посреди борба за права и слободе које гарантује и Устав.

Својим идејама и активизмом, анархосиндикалисти нас подсећају на темељне ставове хуманизма. На то да људи не само што се рађају као слободна бића него имају и право да буду слободни; на то да су људи способни за солидарност и за доброту, а не само за грамзивост и егоизам. Најзад, подсећају нас и на то да свака власт корумпира те да с њом увек треба бити опрезан.

Кад се радници затварају у фабрике, кад сељаци блокирају путеве, морамо имати на уму да је у корену њиховог спонтаног поступка једна анархистичка идеја. Сваки вид борбе за остваривање права који прелази институционалне оквире, у којима се та права не могу остварити, у бити је анархистичка акција. Без делатних анархистичких идеја незамисливо је истински плуралистичко демократско друштво.

Идеја да се црквени великодостојници успостављају као експлоататорски слој у односу на вернике – што је данас сасвим очигледно и у Српској православној цркви, кад поједине владике више личе на крезове него на испоснике који су дали завет сиромаштва, и кад су неки од њих упркос својим деликтима изван домашаја закона – такође је анархистичка идеја. Ко би данас могао доживети да му један епископ опере ноге, као што је то учинио Христ својим ученицима. Суштина Христове мисли и деловања јесте укидање хијерархије путем ненасиља. Управо то је одлика и модерног анархизма који баштини и идеје једног Толстоја и Гандија: ненасилна директна акција која одмах и овде укида ауторитарност, без обзира на то да ли је реч о друштву, институцији, организацији или породици.

Следбеници Христове мисли, дакле, не би требало да буду пастири затеченог поретка круте хијерархије у цркви и поштоваоци световне власти, него управо борци против сваког облика доминације. Један од ретких српских владика који је још средином осамдесетих година прошлог века на питање о повраћају имовине Српској православној цркви говорио да је Црква ближа Богу уколико је сиромашнија, који је крајем деведесетих писао писмо јавности о угрожавању права Албанаца на Косову и називао их браћом, који је тих година и патријарху Павлу јавно замерао што одаје почасти председнику Милошевићу, данас је, под теретом оптужби за имовинске малверзације, владика без своје епископије. Уместо владике Артемија (Радосављевића) на чело епархије рашко-призренске, као вршилац дужности, постављен је владика Атанасије (Јевтић) који остаје упамћен и по томе како, пред почетак ратова на простору бивше СФРЈ, на националној телевизији, показујући једну дечју лобању, распирује болне и опасне ресантимане на страдања Срба у НДХ.

Да закључимо, само оно друштво и само она организација, световна или верска, који своје анархисте могу да издрже као своје пријатеље, одиста су закорачили путем демократије.