Бербери зараслих стаза

Ногу пред ногу, старачким кораком, грабио је ђед Добривоје Аћимовић навише, кроз висока папратишта. Још се понегде ноћ грабила за небо. Где год би врхом косе, пребачене о кошчато раме, закачио полегле букове гране, зазвонио би глас неотковане оштрице. Журила је старина да за праскозорја стигне до рајачког гувна, подно самог врха планине. Јутро није журило никуд. Чекало је стрпљиво својег здравичара да стигне и као толико пута досад подигне буклију, прекрсти се и отпије три кратка гутљаја па да заједно откују косу.

– Добра ти срећа ови дани и срећан нам рад – вели старац небесима, загледан у бледо јутро над Сувобором и Дивчибарама. Небо му благим ветром отпоздравља. Зајеча отков свуд по Рајцу ко манастирско клепетало. Зазвонише за њим и друга. Одсвудука. Једноличним ритмом као да само један откива. Ко да срце куца.

Сабрала је у недељу по Петрову дану ова рајска планина најбоље косце Србије, Републике Српске и Црне Горе. Све оне којима су косе у аманет још од прадедова остале, на већ легендарно такмичење у косидби. Тридесет и четврто по реду.

– Ено под оном... оном доле буквом сам се родио – вели сетно деда Добривоје, милијући погледом прастаро дрво у дну дугог, мирисног откоса. Одавно су обоје начели девету деценију живота на Рајцу. Једнако се наборали. Накриви старац шајкачу више на десну страну и ослони се чвршће о косу па настави.

– Седамдесет и две године нас двоје другујемо. Са тринаест ме је лета отац научио да косим и ево још се не предајем. Што се самог такмичења тиче, мени је ово 27. пут да учествујем, а даће добри Бог још једно дваестину пута и доста од мене. Ја сам довољно косаца ишколовао – збори кроз смех.

Како ко од косача пристигне на ливаду тако ђедо дотегне ношњу ако се где погужвала, поравна колајну, заслужену храброшћу на Сремском фронту, са сјајним дугмадима на јелеку, дигне косу ко владарско жезло и приђе да се изљуби. Ниједнога није изоставио. Домаћински, људски и очински.

Како то у нас обично бива, где год се много људи сабере на једноме месту вазда памет испашта. Шатре, окрвављени ражњеви и трештени псеудопатриотски урлици у предаху повраћања – мртва природа. Чиста наива. Урличу сироте певаљке и мучени певачи као да им је неко од косача прешао косом преко стопала. Упућенији тврде да то они певају! Мало је бочних падина остало непођубрено, мада ниједна није ораница. Чучне лепо човек, обгрли букву и баци се у тешке "мисли". То што га сви гледају није ни најмање битно, док год он никога не види од дрвета пред собом. Лишћа вала има, па ето и хигијене. Термин "етно" је изгледа прешироко схваћен. Али, вратимо се косачима, колико год ово снопље и откоси под шатрама спектакуларније падали...

За дефилеом учесника следи ревијални део такмичења. Острвило се сунце на тај лакат некошевине да је тотално сагори. Упиљио се Драгомир Савковић, Лајковчанин, у травуљину, као да је моли да опрости и коси и њему. Мало шта му се од лица разазнаје подно шешира и повише брчина. У поређењу са њим, Краљевић Марко није ништа друго до ћосави пубертетлија.

– Касна је ово трава. Тврда. Тешка за кошење, ал ће пасти. Мора. Гледај сине – рече и замахну толико да цео Рајац легне под косу. Ето га мали Сима корак за татом. Нема још ни пуних пет година, а одавно га је отац опремио за косача. Умудрио се. Мерка очеве откосе, јесу ли ваљани.

– Као што је и мене отац учио, учим и ја њега. Косидба је уметност. Плес са ливадом. Што више журиш то мање стижеш... Пустиш косу да води, а ти је пратиш – како говори о ливади заиста се чини као да плеше. Дише. Као да се извија и подаје коси...

– Али, руку на срце да не грешим душу, колико год да сам већ срастао с косом и да ову уметност у душу знам, увек напомињем да су по мојем мишљењу и најбољи косци и најбоље косе са Златибора и Мркоњић-Града. Брдски косачи су чудо. Гледаш их и уживаш – речју прекида слатку опсену овај некадашњи шампион рајачке косидбе и наочити ђидија (титула ревијалног дела која се осим за квалитет кошења додељује и за изглед и понашање косача).

Дан се већ одавно превио преко поднева. Време је за велико такмичење. Петнаест зараслих стаза чека своје бербере. Кренули су! Цеде се под опанцима сокови пољских цветова. Ливада се ниже у откосе. Затрчи се сунце с врха па наниже косом. Трескају брусеви и билегије о водијере. Трескају водијери о бутине косача. Згрчиле се бутине у ослонац извијеним телима...

– Ти си, бре, душман коси. Нечовек. Стани, бре! Наоштри је! Дај јој да удахне – довикује Милојко Милосављевић, здравичар косидбе, некоме од такмичара.

Судије су једногласне. Победио је Милорад Сладојевић из Мркоњић-Града. За њим је остала гола земља и најшири откос. Брзина је спрам ова два квалитета најмање битна.

– Сви смо победили. Најмање је то важно – каже, вукући прстом, ко гудалом, преко оштрице косе. Повио је шаком тек пале траве. Да је награди. Да јој захвали.

У праву је што каже. Сви су једнако и први и други и трећи и последњи. Победила је традиција. Најлепши вез изаткан вековима пре овога дана да траје вековима за овим даном.

Још само да се и оно у хладовини шатри и сметлишту око њих не преметне у какав сурогат традиције. Тешко да би се векови у томе разабрали.