Зарада крије ренту

Иако је Закон о концесији донет пре неколико година, до сада, како "Политика" сазнаје у републичкој дирекцији за воде, није потписан ниједан уговор с фабрикама које здушно искоришћавају изворе пијаће воде и остварују велике профите. Ова индустријска грана с годишњим растом од око пет одсто тренутно се сматра једном од најперспективнијих у Србији.

Док непрестано ничу нове пунионице, иако на тржишту према незваничним подацима већ послује 27 произвођача, државни буџет за милионске износе није оштећен само по основу концесија. Према речима Вере Марковић из сектора за наплату накнада у Дирекцији за воде, трећина произвођача пријављених у овом регистру не поштује обавезе које проистичу из Закона о водама. Поједине, чак велике и успешне фабрике, већ неколико година не измирују накнаду за коришћење ове драгоцене течности –  0,71 динар по сваком литру продате воде, с тим што количине Дирекцији пријављују сами. 

Међу њима су "Вода-вода" са дугом од 18.940.000 динара, "Пролом вода" са 14.143.858, као и "Мивела" из Трстеника која треба да плати 12.358.275 динара. На листи неплатиша су и "Ленекс Врело" (4.603.730),  "Вујић" који дугује 4.157.411 динара, Београдска индустрија пива с неизмиреном обавезом од 2.700.000 динара. Дугују и "Попекс – Брус"  2.000.000 и  "ХК Врело" (из Бујановачке бање) 1.765.479 динара. Целокупни дуг произвођача непрестано расте, јер се свакодневно увећавају камате, што је био разлог да Пореска управа недавно наложи принудну наплату.

– Два обвезника по решењу о принудној наплати тренутно измирују  део дуга. Другима смо уручили опомене и, уколико их не испоштују, у августу ће порезници покренути принудну наплату. Немамо намеру било коме да опростимо дуговања, јер неки од њих не плаћају накнаду већ две године – истиче Вера Марковић.

Према њеним речима, многе приватне пунионице, чак и оне  мале, редовне су платише, као и реномирани индустријски системи попут "Књаза Милоша", "Росе" и других.

У "Вода-води" су нам потврдили да имају дуговања, истичући да је "компанија значајан извозник природне изворске воде, па тако и велики обвезник". До закашњења у плаћањима, како кажу, дошло је због жеље да континуирано раде, у специфичним, отежаним условима какви владају у нашем пословном окружењу.

– Као велики поштоваоци природног и националног богатства сматрамо да је важно да испунимо ове обавезе. Плаћање је у току, а све што је неизмирено биће плаћено у наредних 20 дана – поручили су из ове компаније. У "Мивели", међутим, нису били расположени да разговарају о овој теми.

Према проценама трговаца, омиљена газирана вода добија све достојнију конкуренцију што је више глобални него домаћи тренд. Флаширање воде очигледно постаје изузетно уносан бизнис, а да ће за све фабрике и убудуће бити довољно посла указују подаци према којима је потрошња флаширане воде у свету последњих пет година удвостручена. Познаваоци тржишта, ипак, сматрају да ће због све веће конкуренције убрзо доћи до укрупњавања произвођача. Тако су мале пунионице у заблуди да ће својим подухватима успети да се наметну на тржишту. Делом због великих улагања у технологију, али много више због потребе за све нападнијим рекламирањем.

Наш просечан потрошач, како показују истраживања, годишње купи између 40 и  60 литара минералне воде. Ту статистику треба прихватити са извесном резервом, јер је у непосредној вези с висином стандарда. Брига о здрављу и пићу долази тек када претекне новца после куповине основних намирница. Последњих година се често спекулише и да приче о лошем квалитету воде из градских водовода имају разлога да пласирају произвођачки лобији, и ово није случај само код нас, и не само у овој бранши. Каквог је заиста квалитета вода коју купујемо у радњама? На пример, да ли бројне рекламе имају право покриће о томе шта се крије у све савременијој и скупљој амбалажи? И вреди ли трошити новац за куповину флаширане воде или је и "чесмовача" сасвим прихватљивог (понекад и истог) квалитета?  

На све већи финансијски утицај произвођача воде указује и чињеница да су резултати недавног испитивања Министраства пољопривреде први пут засновани на подацима о квалитету узорака узетих непосредно у производњи, а не у продавницама. Према новим прописима, којима су удружено кумовали произвођачи, квалитет воде и проценат аеробних мезофилних бактерија испитује се искључиво код произвођача и то у року од највише 72 сата након флаширања. На овај начин, тврде надлежни, домаћа регулатива изједначена је са европском. Али исто тако, рекло би се и да овакви прописи стају у заштиту произвођача, ослобађајући их одговорности за пакете који изађу ван фабричких погона. Тако је, како је истакао Стојан Аризановић, помоћник министра пољопривреде, смањена могућност манипулација и подгревања афера попут прошлогодишње, када је у Црној Гори (отприлике у исто ово време, усред летње сезоне) обустављена продаја неколико реномираних вода из Србије, уз образложење да су загађене великим количинама аеробних бактерија. Наравно, простора за спекулације било је много, домаће фабрике размишљале су чак и о тужбама против одговорних за пад профита. На крају се разоткрило да су у ствари забрљали трговци и да је проблем био у непрописном чувању флаша у радњама.

Иза кулиса званичне приче о водама крије се она у коју је упућено мало људи. Незванично, домаћи тајкуни увелико истражују терене по Србији, при чему је тренутно најактуелнији мионички крај. Дотле велике мултинациналке попут Кока-Коле, Пепсија, Данонеа и Нестлеа, које глобално контролишу тржиште воде, чекају нове прилике за инвестиције у Србији и ангажују стручњаке за доставу података о квалитетним извориштима. Зато се и очекује да ће Закон о концесијама почети да се поштује тек када у Србији заиграју највећи играчи.