Делукс клаустрофобија

Дубаи, фебруара – Да све има своју цену, најлакше је проверити у „Бурџ ал Арабу”, хотелу отвореном пре десет година, првом у свету са седам „звездица”. Трејд марк Дубаија, града са око милион и по становника, који годишње посети више од 15 милиона туриста, више је од луксуза, софистициране архитектонске лепоте и – скупоће.

Имала сам срећу да ми водич кроз хотелске просторије, салоне, ресторане, чак и један апартман, буде наше горе лист, високопозиционирани менаџер Горан Стојковић. Елегантан, шармантан и невероватно љубазан, овај стручњак за храну и пиће, јер је тај хедонистички део боравка у овој палати његов сектор, водио нас је од спрата до спрата све до врха палате, као кроз сир, јер га је особље с наклоном и снисходљивим поштовањем поздрављало на сваком кораку.

Свака чаша 200 евра

Пролазимо кроз пурпурнозлатни ресторан са специјалитетима арапске кухиње и хватамо један од шеснаест лифтова. Од врата, раскошно инкрустираних племенитим металима и слоновачом, до унутрашњости и брзине од које вам се чини да стојите у месту, све мирише на велике паре. У модерном јапанском ресторану кувари беже од фотоапарата али ме моле да снимим њихово кулинарско ремек-дело. Нешто попут цветне икебане, заправо је све поврће, претворено вештим рукама у бокоре цвећа. Из ове отворене кухиње, јер гости могу да гледају шта им се и како спрема, пролазимо испод свода од милион долара! Сав је начичкан „сваровски” кристалима, као звездано небо. Столице за шанком и фотеље унаоколо пресвучене су скупоценом нојевом кожом! Одустала сам да седнем на остатке ове племените птице!

(/slika2)Пут, односно лифтови даље нас воде ка висинама, ка Skyview ресторану и бару. Мало је гостију, јер је и време, пет по подне. Клавир, цео провидан, да ли од плексигласа или чега већ, какав је у свом шоу-програму користила Селин Дион у Лас Вегасу, један је од тек неколико у свету. А поглед, нема цену. Он одузима дах, јер кроз та стакла од пода до таванице пуца видик на вештачку „Палму” и „Свет”, спајају се плаветнило воде и неба.

Са две стотине метара висине спуштамо се мало ниже у простор за релаксацију. Подељен је на онај за даме и онај за господу. До тих велелепних, златним мозаицима украшених базена нисмо могли због поштовања строге приватности, али смо неколико минута уживали у простору за одмор после масажа и пливања или саунирања.

Долазак у чувени ресторан са акваријумом је посебан доживљај. Пролазимо прво кроз ресторан – сепаре где је баш тотална интимност! Ту вас шпијунирају само тропске рибице у акваријумима. У ресторану се вечера заказује бар два месеца унапред, а предност наравно имају гости хотела. Свака чаша, показује нам је Горан Стојковић, кошта – 200 евра! Пада ми на памет дерт „поломићу чаше од кристала” Мирослава Илића. Како су далеке наше кафане, Бели Бора из „Скупљача перја”, „чаше ломим, руке ми крваве”... Почиње да ме хвата клаустрофобија. Нигде отвореног простора.

А сада „шлаг”. Одлазимо у један слободни апартман. Десетак метара од лифта, за хај-тек пултом седи – рецепционар. Ту ни рођена мајка не може да вас нађе, ако нећете. Сетих се чувених „бабушки” које су седеле на сваком спрату, тада у свету највећег хотела „Расија” у Москви. Само уз повећу количину рубаља могли сте да је подмитите да прошверцујете некога у собу.

Апартмани су у „Бурџ ал Арабу” сви дуплекс, од око 400 метара квадратних до 1.500, колико имају резиденције. Сви су са погледом на море и сви без терасе. Цене су од хиљаду долара на ноћ до 36.000 долара, колико стаје одседање у резиденцијалном простору.

Улазимо у апартман – 709. Одмах лево од врата је бизнис-центар са лаптопима, факсовима, телефонима, ту је и тач-скрин за аутоматско руковање свим елементима. Мало даље, шљашти плазма-телевизор сав опточен златом. Огромни ливинг рум, десно је велика трпезарија са икебаном од црвених ружа. Али, ту је и највећа перверзија коју сам видела! Посебан „мени” за – цвеће! Елегантна књижица, нуди вам стотинак врста цвећа, па, по избору, можете га имати у својој соби. Једна врата воде из трпезарије у модерно опремљену кухињу са тајним пролазом за батлера који је на располагању 24 сата.

ТВ опточен златом

Степеницама на спрат где су спаваће собе. Кревет са балдахином, чувени „трека” кревет са дуплим душецима стаје 17.000 долара, каже ми Горан, изнад њега огромно огледало на таваници. Два купатила, једно у плавим нијансама, друго у теракот, потпуно опремљена, а бадемантили, пешкири и папуче могу да имају ваш монограм. Сапуни, гелови, лосиони, миришљаве водице, свеће и парфеми – „хермес”. Ту је и повећи „гардеробер” са посебним тоалетним сточићем. Недалеко је и дечија соба са два кревета и посебна – гостинска. Све имају своја купатила. Ја не бих била ја кад не бих тражила „длаку у јајету”. И нађох је: на зидовима висе –кичерице! Заласци сунца, камиле или чамци на хоризонту, палме њишу гране ... Уморила сам се само док сам разгледала овај простор од око 450 квадрата.

На крају питам има ли кога од наших. Горан Стојковић каже да се не сећа да је неко одсео, мада је он само годину и по дана у хотелу. Али видео је Новака Ђоковића, била је и естрадна звезда Цеца Ражнатовић, неки фудбалери, једанпут је видео и нашу глумицу Весну Тривалић која с породицом живи у Дубаију... Међутим, чест је гост Мило Ђукановић. Али, он радије одседа у некој од вила са базеном у хотелу преко пута „Џумеира бич” (подсећа га ваљда на Свети Стефан!) а у „Бурџ ал Араб” дође на ручак или вечеру. Зна човек шта ваља.

(/slika3)Међу куриозитетима је и тај да је све тако врхунски урађено да чак ниједна плочица није промењена за ову деценију постојања хотела! Али, и све је врхунски скупо, па ми Горан каже да ни он, иако има добра примања као менаџер, не може себи да приушти вечере или ручкове у хотелским ресторанима.

На крају, питам пошто је вожња хотелским „ролс-ројсом”. Кажу, до аеродрома, 25 километара, 130 долара, а получасовна вожња хеликоптером 340 „бака”. Седам у хотелски такси, „тојота лексус” (у Дубаију сви таксисти возе „тојоте”). После ових седам „звездица”, од којих целу ноћ нисам могла ока да склопим, би ме некако срамота да таксисти кажем адресу. Мој хотел, све са базенима, има тек – четири „звездице”. Али, има и оно „нешто” чега нема ни у једном „Бурџ ал Арабовом” апартману. Моја је соба имала велику терасу и огромно небо са непребројним – звездама! И много, много свежег ваздуха. И, не кошта ништа!

Мирјана Радошевић