Први пут без Милошевића

Социјалисти су јуче први пут славили рођендан странке без председника партије.

Шеснаест година СПС-а, обележених јучерашњом свечаном седницом Главног одбора странке, нераскидиво је повезано са ликом и делом до сада јединог председника партије Слободана Милошевића, бившег председника СРЈ и Србије, који је 11. марта ове године, пре краја суђења, преминуо у затвору у Схевенингену, оптужен за злочине против човечности почињене на Косову и Метохији, Босни и Херцеговини и Хрватској.

Првих десет година, колико је ова партија провела на власти, нераскидиво је повезано и са вероватно најнеславнијим периодом српске историје – са ратовима на простору бивше СФРЈ, стварањем најгорег имиџа Срба који се данас у западној јавности врло често изједначавају са нацистима, са једном од највећих инфлација у свету, осиромашењем народа и привреде, моралним суновратом, међународном изолацијом, бомбардовањем, стотинама хиљада избеглих и расељених лица...

Мада, постоји и другачије виђење историје социјалиста, које је можда најбоље сажео Милорад Вучелић, потпредседник СПС-а, пре тачно годину дана: "СПС је ујединио Србију, правно уредио државу, несебично помагао српском народу, јуначки подносио санкције, створио Републику Српску и ништа није продао". Најкраће, док је био на власти, по Вучелићу, СПС је створио "тековине без којих нема европских интеграција".

У 2000. години СПС је остао без власти, у тренутку када је имао, како се са поносом истицало, око 600.000 чланова организованих у 189 општинских одбора и 10.000 месних организација.

Конгрес уједињења Савеза комуниста Србије и Савеза социјалистичког радног народа одржан је 16. и 17. јула 1990. године у "Сава центру" и тиме су сва имовина и чланство СКС-а и ССРН-а припали социјалистима: За председника партије изабран је Слободан Милошевић.

На првим вишестраначким изборима, у децембру те године, социјалисти су освојили нешто више од 2,3 милиона гласова, односно добили су 194 мандата у Народној скупштини Србије (СПО је имао 19 посланика, а ДС седам).

Тек на другом конгресу, у октобру 1992. године, симбол социјалиста и званично је постала стилизована црвена ружа, уместо дотадашње петокраке.

У време док је била на власти, а Милошевић неприкосновени лидер, у странци није било значајнијих унутрашњих превирања, која би је битније ослабила. Као илустрација Милошевићеве партијске аутократије можда је најбољи пример седница Главног одбора у новембру 1995. године, која је трајала 12 минута, када су са функционерских места смењени (како се причало, због противљења блискости СПС-а и ЈУЛ-а) Борисав Јовић, Милорад Вучелић, који се Милошевићу поново приближио после две године, и Михаило Марковић.

Мало је оних који су из СПС-а кренули у самосталан политички живот, а вероватно се само за Небојшу Човића, који је партију напустио после изборне крађе и протеста 1996/97. године, може рећи да је успео. Зоран Лилић, бивши председник СРЈ, први је после петооктобарских промена напустио странку и основао Српску социјалдемократску странку, која није заживела на политичкој сцени.

После пада с власти, Слободан Милошевић је ухапшен (1. априла 2001.) и осумњичен за злоупотребу службеног положаја, а 28. јуна исте године изручен Хашком трибуналу на основу уредбе Владе Србије. У Хагу се суди још двојици бивших високих функционера СПС-а и Републике Србије – Милану Милутиновићу и Николи Шаиновићу, који се терете за злочине почињене на Космету током 1999. године.

Против великог броја државних функционера из редова те странке, постпетооктобарске власти поднеле су кривичне пријаве због злоупотребе службеног положаја, али готово ни једна од њих није добила судски епилог.

На парламентарним изборима за Народну скупштину Србије у децембру 2003. године социјалисти су забележили најслабији резултат у својој историји, освојивши само 22 посланичка мандата (на изборима у децембру 2000. добили су 37 мандата, од којих је седам касније "одвојио" бивши високи функционер СПС-а Бранислав Ивковић, формиравши своју Социјалистичку народну странку). Пошто је Милошевић завршио у Хагу, партију воде, уз честа међусобна трвења, Вучелић, Ивица Дачић, Зоран Анђелковић и Жарко Обрадовић, а, према неким мишљењима, управо су они најизгледнији кандидати за Милошевићевог наследника на челу партије.