Партнери или комшије

Самит осам најбогатијих земаља у Санкт Петербургу био је и – прошао. Како су пренели многобројни извештачи, све је протекло у атмосфери узајамног поштовања, разумевања, сагласности па и другарства. Понека жаока која се омакла овом или оном лидеру само је додатно учврстила опште уверење да се све дешавало у кругу људи свесних да један другоме могу да кажу и понешто што на међудржавним нивоима није увек баш прикладно.

Утиску општег дружељубља допринело је и подвлачење црте испод резултата самита. Укратко, све што је планирано и урађено је. Чак ни о питањима која су искрсла помало неочекивано, пре свега распламсавању сукоба на Блиском истоку, није било спорења. Позив зараћеним странама да обуставе ватру био је унисон.

Како изгледа, једина "сенка" која је, донекле, умањила гламурозност тродневног петербуршког скупа појавила се у понедељак, и то право са неба – у виду хладне северњачке кише. Мада је један од гостију у Питеру (Санкт Петербургу) за руског председника Владимира Путина рекао да "има моћ чак и да контролише временске прилике", испоставило се да је снага природе, ипак, изван домашаја и домаћина и осталих чланова "велике осморице".

Доза стрепње

Једно од питања која се после свега намећу јесте: колико је овогодишњи самит Г-8 допринео расту угледа Русије у западном свету, и да ли се у главама западњака, и колико, променила слика о највећој држави на нашој планети. Наиме, према анкети које је за потребе листа "Фајненшел тајмс" недавно обавила једна угледна истраживачка фирма, прве руске комшије – Европљани – немају баш превише поверења у све што се данас дешава са друге стране некадашње "гвоздене ограде". Додуше, слика је донекле једнострана, пошто су се на мети анкетара нашли тек житељи држава, такозване, "старе Европе": Британци, Французи, Немци, Шпанци и Италијани.

Основно што се провлачи кроз резултате испитивања јесте то да Европљани Русима, ни петнаест година од распада Совјетског Савеза и дефанзиве комунизма, једноставно, не верују. Чак 59 одсто испитаних не сматра Русију демократском земљом, док супротно мишљење има свега 16 процената. Најблажи у овој оцени били су Италијани, што свакако треба повезати са изузетно пријатељским односима њиховог бившег премијера Силвија Берлусконија са Владимиром Путином. Најоштрији су– Британци.

Да на релацији запад–исток постоји извесна доза стрепње показује и одговор на питање о толико помињаној енергетској безбедности. Наиме, после новогодишњег неспоразума између Москве и Кијева, изазваног завртањем славина на цевоводима којима руски гас тече у Украјину, а потом даље ка западу Старог континента, Европљани су се нашли у прилично неугодној ситуацији. Хладни радијатори у Француској, Немачкој и даље допринели су да се чак 63 одсто испитаних запита није ли Европа и превише зависна од енергената који јој стижу из Русије.

Ипак, и поред свега, на Русију се не гледа као на непријатеља. Напротив. Прво место на листи оних који својим деловањем могу да угрозе светски мир, по Европљанима, и даље убедљиво држе САД. Иза Америке је чак и Северна Кореја, док је Русима у овој категорији додељено место близу зачеља. Ово би могло да значи да су неке предрасуде коначно пале, али зазирање и даље опстаје.

Истини за вољу, линија сумњичења је двострана, тако да ни Руси на западне комшије не гледају са значајно више поверења. На страну то што је за потомке Достојевског, Толстоја или Јесењина одлазак на запад и даље авантура – али не више из идеолошких разлога него због тешкоћа око прибављања виза – сама чињеница да је руско тржиште претрпано најквалитетнијим "производима капитализма", а фирме из целог света просто хрле у Русију, много шта потире.

Према испитивањима јавног мњења, које с времена на време спроводи агенција Левада-центар, Русима су и даље најближи Белоруси. Природно, пошто су две земље и политички и економски везане, такозваном, Руско-белоруском унијом. Сем тога, историјске околности су ова два народа одувек упућивале један на другог. Белорусија јесте западно од Русије, али није – на западу. А управо тамо су они који су били гости у Санкт Петербургу.

Прича о дружељубљу бившег немачког канцелара Герхарда Шредера и руског председника Путина већ је прешла у сферу анегдота, мада остаје чињеница да управо ове две земље већ дуги низ година имају изузетно живе и партнерске и пријатељске односе. Као да је у сваком новом рату који је пустошио њиховим просторима проналажена нова нит заједништва. Како друкчије објаснити да се ни после невиђених страдања од стране немачких агресора у душе Руса није уселила мржња која би омела суживот у миру. На листи оних које Руси карактеришу као потенцијалне пријатеље су, наравно, и Француска и Италија. Дакле, опет две земље које су у односу на Русију у свим ратовима биле на супротној страни барикаде.

Саборац и непријатељ

За разлику од њих, САД као вечити руски саборац стекле су у време "хладног рата" статус најопаснијег непријатеља и са тих позиција ни до данас нису одступиле. Из Русије ка америчком континенту (званично) никада није кренула ниједна убиствена ракета, као ни обратно. Али већ и саме приче о томе да су две земље способне да једна другу тотално униште, и то неколико стотина пута, уз понешто колатералне штете на савезничким територијама, уселиле су зебњу у душе њихових житеља.

Управо окончани самит Г-8 требало је, између осталог, да одговори на питање прихвата ли запад Русију као партнера или је и даље третира тек као комшију. Судећи по одбијању Вашингтона да Москви отвори врата за улазак у Светску трговинску организацију, много се није узнапредовало. Громке оптужбе из западних кругова упућене на рачун руског виђења демократије, људских права, слободе штампе, ма колико утишане добрим жељама учесника самита, ипак су остале да лебде међу зидовима петербуршког Константиновског дворца.