Поплаве честе, насипи се не граде

Одбрана од поплава у Србији као да је вођена тактиком „гашења пожара” – чини се да је организована тек када се укаже потреба коју је немогуће предвидети. Поплаве се заиста не могу предвидети, али упозорења смо у последњих неколико година примили више него довољно – а држава и даље стеже новчаник. Мада су изливи на појединим местима постали уобичајени, а и веће поплаве су нас повремено погађале, у водопривредни систем, потпуно запуштен током деведесетих година прошлог века, и даље се не улажу озбиљније суме новца. Буџет је значајно порастао једино 2006. године због великих поплава, али пара је после тога опет било све мање. Помоћ од 77 милиона динара, коју ће влада исплатити подручјима настрадалим ових дана, представља десетину буџета „Србија вода”, које управљају већином водотокова у земљи, и више од половине новца који је у њиховом буџету опредељен за градњу насипа. Логичан закључак је да би држава губила мање на помоћи и обештећењима да на време одваја паре за инвестиције.

Логика би, међутим, важила под условом да у Србији нема барем 500.000 незаконитих грађевина. Већина кућа које буду поплављене зидане су без дозволе, тако да за насеља која оне чине никакве обалоутврде не могу да се подигну док им не буде решен правни статус. Ни легализација, већ четврти пут започета лане у септембру, неће решити проблем јер се многа од њих налазе на терену који је немогуће бранити од воде. Тако ће се водопривредна предузећа после легализације наћи у положају да многим породицама дугују безбедност коју неће моћи да гарантују.

– Превише је лако рећи да је тих 77 милиона динара требало само уложити у насипе и невоља не би било. Нека подручја се не могу бранити. Немогуће је све обале оградити бедемима. Шта ћемо да радимо када буде требало ширити границе брањеног подручја да би у њих ушла насеља која ће сада бити легализована, не знам. Како да бранимо куће изграђене непосредно поред канала који су запушени шутом и ђубретом – пита се Никола Марјановић, директор „Србија вода”.

Неодбрањив терен начичкан насељима без грађевинске дозволе махом је пољопривредно земљиште, јер је место за нелегалну кућу лакше наћи ту него у центрима градова. Његовој површини су подземне воде ближе него површини грађевинског земљишта, па се и оне удружују са кишом и изливима река, у збиљу претварајући метафору „лије и из неба и из земље”. Како су канали затрпани ђубретом, зато што у дивљим насељима нема ни депонија, вода нема куда да отече. Још ако су куће грађене на нивоу тла нижем од њих, што је такође чест случај, препуњени канали ће се празнити у дворишта, подруме и прве спратове.

– Једна од локација на којима смо сада имали проблема назива се Извориште. Људи који су се тамо скућили морали су претпоставити да такво име није дато без разлога. Не можете бити изненађени поплавама када градите без дозволе у Панчевачком риту, којем и назив упозорава да је то мочваран и плаван терен – каже Марјановић.

Слаба заштита од поплава пада на терет и општинских управа. Локалне власти углавном имају планове за одбрану, али је њихов квалитет упитан, напомиње Марјановић. Чак и добри планови нису од користи ако за њихову реализацију мањка новца, као у већини општина. И не само у њима, него и у републичкој власти.

„Србија воде” сваке године припремају план који предвиђа све што треба урадити на насипима, да би онда из њега, пре слања Дирекцији за воде, избацили све осим приоритета за које процене да би влада могла да их покрије. На крају обично испадну претерани оптимисти, па им буде пребачено још мање средстава него што су рачунали. Више него од државе, око 70 милиона долара, примили су као кредит Светске банке. Већина тако скученог буџета нужно отпада на редовно одржавање, за инвестиције новца безмало нема, док чак ни све обалоутврде оштећене у поплавама 2006. године још нису дотеране у ред.