Виолина Катарине Велике

НОВИ САД, СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ – У једној старој сремскокарловачкој кући сасвим случајно открили смо виолину царице Катарине Велике. Овај инструмент оранж боје, чији садашњи власници због његове изузетне историјске и уметничке вредности желе да остану анонимни, припадао је славној руској царици а израђен је у једној од најчувенијих радионица за виолине у свету: Доменико Монтањана био је мајстор у самом врху најбољих италијанских произвођача виолина, уз Страдиварија и Гварнерија дел Ђезу. Управо те чињенице и готово баснословна вредност овог инструмента, који ће се ускоро, највероватније, наћи на некој од најпознатијих светских аукција антикварних предмета, допринели су да непосредно пред публиковање овог текста садашњи власници одлуче да ретку виолину сместе у сеф једне новосадске банке.

Виолина Катарине Велике показана нам је и снимљена специјално за читаоце "Политике" пред њено смештање у банку.

Осим уметничке и историјске вредности, виолина Катарине Велике има има сопствену причу, богато путовање кроз време и простор, достојно сторије најбољег филмског сценарија. Из Кремоне у Италији, где је рођена, прошла је пут до Москве и Петрограда, а потом највероватније преко читаве Русије и Украјине до Крима, па до Београда, Новог Сада, Хаване и Јужне Америке и назад, преко Новог Сада до Сремских Карловаца.

Све почиње четрдесетих година 18. века: баш тада, када Доменико Монтањана прави ову виолину ретког звука и боје, млада немачка кнегиња Софија Фредерика Августа, кћерка кнеза Фон Анхалт-Церпста, стиже на двор Фридриха Другог, краља Пруске, у Берлин. Млада девојка је на оку неколико европских дворова, али ће мудри Фридрих Други одлучити, због савеза са Русијом, да је пошаље код нове руске царице Јелисавете Петровне која, у интересу очувања и наследства престола, мора да ожени свог сестрића Карла Петра Улриха, будуће царско височанство Петра Трећег. Софија Фредерика Августа, лутеранка по рођењу, на православном крштењу међу бедемима Кремља добија име Катарина Алексејевна, постаје велика кнегиња Русије, а удајом за Петра Фјодоровича постаје царско височанство. Остатак приче је, мање-више, познат:

Била је једна од највећих владарки у историји Русије и Европе. Енергична, мудра и весела, истовремено тајанствена и рањива, за тридесет и четири године колико је била царица (1762–1796) од Русије је направила моћну државу. Дошла је на руски престо у јулском преврату када је свргнут њен муж цар Петар Трећи, који је три недеље касније убијен.

Катарина је, највероватније, била умешана у оба догађаја. Називали су је царицом-љубавницом. Па, ипак, та чињеница сигурно да не може довести у питање њено огромно дело, просветитељске реформе које је остварила под великим утицајем француских филозофа, пре свега Волтера и општих идеја просвећености које су у то доба захватиле Европу. Катарина Велика је била и војсковођа-освајач, водила је два успешна рата против Турске оног доба и освојила многе делове Азије припојивши Русији и Казахстан. Остаће забележене многе њене мисли, међу којима и чувена реченица да "победнику никада не суде". Реформисала је судство и администрацију у свом царству, уредила финансије, укинула тортуру, смртну казну заменила прогонством у Сибир, а уз све то отварала је школе, помагала науку, књижевност и уметност...

Како се једна мала прелепа виолина топле оранж боје и чудесног звука направљену у Кремони, коју сада држимо у рукама, нашла на руском двору?

На њеној задњој страни исписан је текст "Pro Magnum Imperiae Catarinae Dominicus Montagnana Cremona 1741". О самом пореклу и изради инструмента у чувеној кремонској радионици, нешто касније.

Да ли је заиста реч о виолини Катарине Велике и да ли је славна царица, између оноликих ратних похода, дворских заплета, многих љубавника међу којима су најпознатији били Поњатовски, Потемкин и Орлов, заиста имала времена и за једну малу виолину, да ли је на њој свирала, или су јој други свирали, или је виолина била тек један од многобројних предмета попут слика, скулптура, драгуља, сребрнине или порцелана које је куповала по свету?

Пре него што пробамо да одговоримо, ево само једног детаља из биографије велике царице, иначе великог љубитеља лепих ствари и најразличитијих уметнина, из књиге Дарије Оливје "Катарина Велика".

Венчање Катарине и Петра, пише Оливје, одређено је за почетак 1745, али се велики кнез у октобру разболео од запаљења поребрице, а одмах затим од водених богиња. Млади болесник се, ћудљив и нестрпљив, тужи што му одбијају сваку разоноду како га не би уморила, а Катарина сазнаје за то и шаље му потајно писамце иако јој је забрањено свако дописивање са Петром "због опасности заразе".

"Господине, пошто сам консултовала мајку, знајући колико она тога може да постигне код великог маршала, она ми је обећала да ће с њим говорити и израдити да се дозволи да свирате на инструментима. Она ме је такође замолила, господине, да вас упитам да ли бисте желели неколико Италијана данас поподне...?", пише будућа Катарина Велика.

Више него очигледно да су тих година и инструменти и италијански мајстори и уметници свих врста били одомаћени на руском двору. Како, ипак, ова мала виолина прелази пут из времена Катарине Велике до наших дана?

(Сутра: Севдалинке у "Малом Паризу")