Копаоник је коначно разминиран. Ако не рачунамо цене пива и ски-паса. Легенда митске планине Срећко звани Кавурма, кандидат за Јетија пореклом из Рашке, који може да пронађе слободан апартман чак и ако би се сва Србија с покрајинама, укључујући и поданике Уједињеног Краљевства, одједном нашла на надморској висини од 2.000 метара, јавља да је 40 дана асистирао пешадинцима хрватске фирме док су на "српском Килиманџару" покупили преостале касетне бомбе које су на ски-стазе истресли Амери. Можда ће ретки хероји на скијама ове зиме потражити нове изазове и кренути у истраживање Старе планине, Меке светског туризма у најави, коју ће, према инвестиционим и осталим предизборним плановима, да затрпа лавина од много милиона евра.

Не рачунајући истраживања по тајновитим врлетима источне Србије, или држање касетних мина у рукама на Панчићевом врху, где царују магле, ледени ветрови, тајкуни на моторним санкама без возачке дозволе, зли угоститељи , најекстремнији спорт ове транзиционо-историјско-изборне зиме окупане сунцем биће – одлазак на планину. Копаоник, Златибор, Дивчибаре, Јахорина, или патриотски одмор на падинама Брезовице биће недоступни огромној већини Срба и припадника осталих етничких заједница. Наравно, постоје четворочлане породице које су у стању да остваре тај подвиг, без улоге статиста у епско-каматном циклусу под називом "празнични кеш кредит", који је могуће вратити тек у јануару 3007. године, али њима ова сонетна исповест ионако неће бити интересантна.

За "сиротињску" забаву, скромни смештај и грицкање грисина, за седам дана на Копаонику потребно је понети бар 2.500 евра. Много више од 4.000 еврића неопходно је за луксузно зимовање: апартман у "Гранду", најбоља ски-опрема, изнајмљивање моторних санки, исхрана у најбољим ресторанима. Гледаћемо снежни кошмар у коме се одвија бергмановска драма осиромашених Срба који би да скијају и праве Снешка Белића. Зима влада у нашим џеповима, као што је сибирски пусто и у већини фрижидера.

Ако је летовање омиљени национални хоби, који најбоље дефинише популистичко-суицидна мантра "Шта кошта да кошта" – зимовања у планинским центрима ипак су елитистичко наслеђе, уколико изузмемо одлазак код бабе и деде на село где снежне наносе рашчишћавају трактори, а намирнице стижу хуманитарном акцијом "помоћ из ваздуха".

Ипак, задрти скијаши су чудна и ретка врста. Они ни по коју цену не пропуштају да седам дана проведу на снегу. Ова врста кука на своје несрећно детињство док кува супу из кесице и једе залихе нарезака прошверцованих из Београда, куне најскупљи чај у Европи и намерава сваке сезоне да господу из приватних апартмана, дежурне лекаре и власнике кафића пријави Специјалном суду. Деца уништене средње класе се не предају. Све док је лаког кеша, мој Марко ће на Коп да скија на рате.

Једна од скијашких социолошких теорија нас враћа у почетке деведесетих, када први српски новобогаташи нису смели да одлазе у зимске монденске центре по свету, што због потерница Интерпола, што због чувеног списка америчке администрације о забрани уласка у САД. И, куда су могли да оду петролејски и "марлборо" хероји, који су начули да и скије с везовима могу бити фирмиране. На Авалу или можда на снежне и стрме падине Космаја? Копаоник, прелепа, дивља планина, била је идеални крајолик за приказивање скупе скијашке опреме, нових "бембара", с лажним бројем мотора, и младих лепотица које су у то време први пут чуле за реч – "силикон" – мислећи да је заправо реч о надимку мистериозног власника фабрике чипова из Калифорније. Копаоник је био један од првих белих полигона на коме су се распознавали знаци неправедне прерасподеле друштвеног богатства. Сиротиња је остала у подножју. Ни санкање на Звездари није срамота.

Експоненти нове класе и на Копу склапају послове. Жене скијају или набацују боју у лежаљкама, док папараци трагају за прерушеном певаљком коју ће један од нових јунака приватизације посадити на задње седиште моторних санки и одвести у апартманску, светлу будућност.

На интернету инструктор скијања из Сент Морица поручује:

– Доста ми је овдашњег перфекционизма и препарираних стаза. Жељан сам дивљих балканских авантура и лудачког провода уз турбо фолк. Намеравам зато да први пут посетим славни Коп.

Дођи, брате. Само пази на конобаре. За две недеље, две нове четвороседне жичаре на ски-стазама "Дубока један" и "Дубока два" биће пуштене у рад. Коп ће постати најмоћнији ски-центар у Европи, са капацитетом жичара од 27.500 скијаша на сат. Најављује се и масовни долазак енглеских туриста. Чак и ако се међу њима прошверцује хулиган, неће смети ни да помисли да запали бакљу. На "Јатовим" апартманима недавно је инсталирана дигитална камера која покрива скијалишта. И Велики брат има душу. Ђувегија Мики, пчелар из Купинова, рекламираће непромочиве аргентинске улошке, док се спушта на "клиску" или дрвеним санкама.

Кавурма, "Политикин" незаштићени сведок са Копа, анализира цене предстојеће сезоне и суморним гласом јавља:

– Обичан свет се ове зиме неће најести снега.

Заиста, тешко је поверовати да ће породице које су летовале, имати нерава и новца да се упусте у зимску авантуру. Шта нам онда преостаје? Како да зимујемо? Када би Деда Мраз заиста испуњавао жеље, многи би вероватно пожелели да се за новогодишњу ноћ претворе у Жељка Јоксимовића и пробуде се првог јануара 2007. године са најмање 50.000 евра у џепу. Толико ће Жељко добити за наступ на Златибору.