НАЛИЧЈЕ НАИВНЕ ВЕРЕ

Након Првог светског рата распала се највећа мултиетничка творевина у Европи, хабсбуршко царство. Ускоро је довршен и процес распадања Отоманске империје. Преживеле су ипак друге две мултиетничке творевине, британска империја и руско царство (потоње у форми савеза совјетских социјалистичких република и у делимично измењеним границама), да не спомињемо Швајцарску, Белгију и Шпанију.

С падом Берлинског зида, којим је разрешен (хладноратовски) сукоб Истока и Запада, распале су се све три европске мултиетничке творевине које су се нашле на губитничкој страни: Совјетски Савез (уз релативно мало ратног насиља), Чехословачка (договорно, уз много суза и обећања вечне љубави) и Југославија (на познат, крвав и трагичан начин).

Одатле би се могла извести два правила: прво, распадају се само оне мултиетничке творевине које се по окончању великих међународних (ратних или хладноратовских) сукоба затекну на губитничкој страни, те, друго (важи бар за период након Другога светског рата), до распада долази по линији разграничења између федералних јединица од којих се мултиетничке творевине састоје, а не по етничким границама (случајеви Русије, Украјине и закавкаских република, а могло би се говорити и о Босни и Херцеговини, Македонији итд).

Но, број је случајева с којима ту имамо посла исувише мали да би се те правилности смеле узети као доказ важења неких неумитних закономерности. У сваком случају, та логика распада представља контекст (или макар елемент контекста) у оквиру којег треба разматрати случај распада СФРЈ (и уопште Југославије), који је недавним осамостаљењем Црне Горе доспео до свога окончања и заокружења. Но, распад о којем је реч представља још и нешто више: реч је о фактичком слому идеје југословенства. И управо се у светлости те димензије слома јављају разне идејне конструкције и обликују интерпретацијске схеме (о емоцијама да не говоримо) које уносе збрку и доводе могућност рационалног тумачења онога што се догодило на сам руб мисаоног хаоса.

Ако бисмо у ту збрку хтели унети мало реда, морали бисмо поћи од неколико чињеница: Прво, идеја југословенства јавља се знатно пре настанка прве Југославије и обликује се у различитим варијантама: од тзв. интегристичког југословенства усмереног на стварање јединствене нације (у етничком смислу, а не тек у смислу тзв. уставног патриотизма), па до идеологије "братства-јединства" (чија се рационална срж може свести на идеју – државним границама ограниченог – мултикултурализма). Друго, ниједна варијанта југословенства никад није имала већинску подршку становништва било којег дела земље, нити је иједна етничка скупина већински подржавала тврђе варијанте те идеје. Југословенство је започело као интелектуални пројект (а питање је ли тај пројект био више мотивисан католичким прозелитизмом или пак српским асимилационизмом препуштамо дојучерашњим великим Југословенима који се данас такмиче ко ће више и успешније пљувати по мртвом коњу), пројект испрва ограничен на део интелигенције и омладине. Тек је касније, с настанком државе, захватио и део војно-полицијске (монархистичке и комунистичке) и, још касније, политичке (комунистичке) номенклатуре – а за то је платио цену смањивањем квалитета интелектуалне подршке. Треће, пројект је у два наврата – више захваљујући међународном контексту неголи масовној подршци – био успешан у смислу конституисања државе, али је перманентно био безуспешан у намери изградње наднационалног етноса. Из податка да се десетак посто становништва Југославије декларисало Југославенима не може се нипошто извести закључак да је тај пројект имао значајнијих успеха.

С друге стране, рећи ће носталгичари, у време "братства-јединства" владала је бар етничка толеранција. Но, трагичан крај Југославије намеће питање у којој је мери та толеранција била стварна а у којој тек наметнута; идеја да су се народи одувек мрзели представља ипак само наличје наивне вере да су се у Титовој Југославији сви осећали браћом и сестрама (могућ закључак: идеја толеранције не може се наметнути у оквиру ауторитарног поретка). Посебно је питање колико је наметнуто југословенство потхрањивало етноцентризме, а колико је пак успон етноцентризма био процес који се примарно може захвалити негативним синтезама најконзервативнијих делова комунистичке (посебно војне) номенклатуре с најконзервативнијим крилима "патриотске" интелигенције и вођствима верских заједница. А данас не би требало бити никакве сумње у то да је осамдесетих година прошлог века, посебно након фамозне Осме седнице, та синтеза била на делу (дакако, не само у Србији и не само међу Србима).

И коначно, није истина да су државе пролазне, а народи и језици трајни. И народи настају и нестају, једнако као и језици, а само временска неподударност између трајања државних творевина и трајања цивилизација, народа и језика може изазвати (наравно, погрешан) закључак да је нешто од тога трајно а нешто пролазно. Ако је југословенство у основи од почетка и било мртворођенче, то не значи да етничке компоненте што их је оно безуспешно покушало објединити имају било какво јамство властите трајности, нити би се њима смела приписивати било каква вредност по себи. И као што пропаст југословенске идеје може изазивати жал и носталгију (по узору на ону баку која је недавно умрла у Загребу у стотој или сто другој години живота, до смрти држећи на зиду спаваће собе слику "доброг цара Фрање Јосипа"), никаква носталгија не може променити ток збивања, тако би се – бар за будућност – ваљало осигурати од кобних последица обоготворења било какве етничке (а не само државне) творевине.

Професор Филозофског факултета у Загребу