Домаћи нас лопов поткрада

Пре једног века (документ из Архива Србије, М. Ј. – 90 ), на првом забавном и научном поселу у Новом Саду, новембра 1906, др Милан Јовановић Батут о здрављу ваљаног народа српског изрекао је ово.

Ако погледамо на наш народ видећемо да сразмерно највише умире од свију народности у Угарској. Од 1.000 умире у Угарској, Хрватској и Славонији годишње: Јевреја 16, Немаца 23, Мађара 24, Хрвата 24, Словака 26, Румуна 27, Срба 32.

Док код свих других народности умире просечно 22.000, Срба умире 32! Годишње 10.000 више. Када би друге народности убиле 10.000 Срба, то би било ужасно, а овамо ми само својом кривицом губимо толико људи више, па се и не осврћемо.

На сваког умрлог долази у средњу руку 32 болесника. Према томе у нашем народу има 384.000 болесника више годишње него што би смело бити (према просеку осталих народности). Узмимо да сваки болесник болује просечно 20 дана; значи да се код нас болује 7 милиона 680 хиљада дана преко године више, него што би се боловало кад би наше здравствене прилике биле барем као код осталих. А тек колико надница пропадне само зато што су нам здравствене прилике такве. Домаћи нас лопов поткрада. Те полако али стално пропадамо, и бројно и материјално. Узрок тога је у нама, нашем животу, навикама.

Оснивање породице, женидба, удадба је погрешна код нас. Народ се не жени и не удаје ради оплемењења расе и потомства, него због радне снаге. Не пази се доба када се треба женити и удавати, него се рано и жени и удаје. Не пази се ни на то да не буде велика разлика између мужа и жене, те нам се племе изрођује.

Код нас се врло мало пази на децу. Како се негују деца, то је испод сваке критике.

Ова Батутова опаска ретко се узима у обзир када се оцењује песничко дело Јована Јовановића Змаја, који је управо на том терену дејствовао најсмелије и најплодније, као морални и здравствени просветитељ. И др Владан Ђорђевић у књизи "Народна медицина у Срба" (1872) каже да нашем сељаку најтеже пада трошак за лечење каквог чиче или детета.

Наша исхрана није како треба, каже Батут. Зими кад најмање радимо поједемо највише и најбоље, а лети када радимо најтеже послове, живимо о најлошијој храни. Узрок томе Батут је видео и у летњим постовима, нарочито Петровском.

Неко ће рећи да је наш народ плодан. Погрешно, јер (већ!) спадамо у најнеплодније. Код нас има више брачних парова, али нисмо плоднији. У Србији (а и овде, у Угарској) мало је неудатих и нежењених, али прираст подмлатка потиче или од сувише рано или од сувише касно ожењених и удатих. Такав подмладак је кржљав, нездрав и неотпоран.

Има ли спаса? Има, иако посао није лак. Не смемо чекати да наш народ сам увиди своје погрешке, него се ми ученији морамо латити посла. Учитељи, свештеници, трговци, лекари... Треба основати друштво за чување здравља. У Србији постоји такво друштво већ три-четири године, и мада се са мало снаге и мало жртава радило, ипак је успех врло леп. То друштво има свугде своје пододборе, који воде бригу о води, храни, о трудницама, неговању болесника; отварају кречане тамо где их нема, да би народ могао држати чистије станове. Основана је школа за мешњу и печење хлеба, расписано је надметање за планове сељачке куће која најбоље одговара здравственим приликама. То друштво основало је две школе за сеоске домаћице, где се учи како се кува, пере, крпи, тка. Где се појави зараза шаљу свог лекара.

Не беше то ода Србији Слободији, мада је могло да се разуме и тако. Јер, ако се ишта за Батута никако прилепити није могло била је – политика. Суплеменицима својим у туђим провинцијама, саветовао је да уз културна своја друштва имају и друштва за чување здравља, јер и ова служе опстанку, али биолошком.

Данас увиђамо да је тај део наше народне традиције, иако наопак и убиствен, испољио највећу отпорност у поређењу са осталим својим видовима: то незарезивање сопственог али и туђег здравља, та врста расипништва.