Душа у котлу

Није ни мени ни мојим мајсторима проблем да направимо добар котао за производњу паре. Било да је велики било да је мали. Какав год да пожели домаћи или страни купац. Ми ћемо то урадити боље и јевтиније од многих других... Наша је мука што смо у Србији. И ја то доживљавам као свој највећи професионални и лични хендикеп, каже за наш лист Слободан Јањушевић, некадашњи директор "Минел-котлоградње" и патент-инжењер, а од пре 17 година власник фирме "Кирка сури", реагујући на недавну недељну тему "Политике" – "Како нас други виде". Жао му је, каже, што га том приликом нико не упита шта све доживљава, јер он живот сваки дан куша. Без пардона. Бизнис има својих правила, али нема душу, а он се труди да је удахне сваком свом котлу.

А странци нас виде, тврди из сопственог искуства, потпуно наопако. Наглавачке. И сами смо томе допринели. Не само као друштво или држава већ и као појединци расути по беломе свету. Нема те европске државе у којој нисмо понеког преварили и без трага нестали.

Развијајући свој посао, данас вредан десетак милиона евра, са својих стотинак радника, лош имиџ сопствене земље доживљава превасходно у свом специфичном пословном свету. Кад год се јави на неки велики тендер за производњу и опремање енергетских постројења, чак и у самој Србији, почне истеривање "ситних цреваца". Од потпуног омаловажавања технолошко-техничких могућности уређаја које нуди, преко довођења у сумњу кредитне и друге снаге, до наглашавања лабавог националног карактера.

Тако је било, прича Јањушевић без длаке на језику, када се борио да добије посао у чувеном "Таркету" (бившем "Синтелону") у Бачкој Паланци. Швеђанин, главни инжењер и човек за технологију у производњи паре од пиљевине и окрајака дрвета, био је не само неповерљив према ономе што су Јањушевић и његова фирма понудили већ и нескривено непријатељски расположен. Једва му је, вели, више због тендерске процедуре него због добре воље, допустио да образложи своју понуду.

Упустио се с будућим наручиоцем посла у отворену стручну  расправу. Пала је, признаје, по нека ружна реч и с једне и с друге стране. Али, Швеђанин никако није могао да пренебрегне чињеницу да му тај "уврнути" Србин, како Јањушевић каже за себе, нуди опрему упола јевтинију од најповољнијег ривала и уз најкраћи могући рок... И све по систему – кључ у руке. Епилог. Посао је завршен.

Исто му се, сведочи, догодило и с једним Немцем који покушава да своје суграђане врати с несигурног руског гаса на угаљ. Тражио је по целој Европи партнера који би му правио разне компоненте и делове за његове котлове. Тражио и тражио, док није неким случајем сазнао да постоји Јањушевић и његова фирма.

Када су се у телефонском разговору упустили у стручну расправу, прво што му је Немац рекао било је: "Ви Срби сте преваранти". Пожалио му се да је ту школу платио код куће три пута – с једним Босанцем, па са Крагујевчанином и, на крају, са неким Војвођанином. Сва тројица су га изиграла. А кога змија пецне, тај се и гуштера плаши.

Немац, као утешну опцију, понуди посету Крњачи једном од својих инжењера. И дошао Шваба, каже Јањушевић, у ово наше блато. Дошао, и не може да верује очима. Загледа оно што мајстори раде, врти главом, пита ово, пита оно. Зове газду мобилним. Нешто му објашњава. Сав поцрвенео. Ваљда од онога што му онај с друге стране говори.

После неколико дана, ево неповерљивог Немца. Стиже са свитом инжењера и разних стручњака у два аутомобила. Завирили су у сваки кутак фабрике. И?

Купио је комплетне котлове, а не само делове. Јер, тренутно су најбољи у овом делу света и јевтинији од свега што су Немци, највећи мајстори за ту опрему, способни да направе. Вредност испоруке, за почетак, 400.000 евра.

Јањушевићу је циљ, вели, да пре свега домаћој стручној јавности покаже и докаже да је у ово време, када је енергија ноћна мора цивилизације, јер се барел нафте приближава цени од 80 долара, могуће прећи на обновљиве енергетске изворе – на биомасу (слама, кукурузовина, пиљевина, отпаци од дрвета, коштице од воћа...). Нису, наглашава, Немци случајно дошли, а са њима и Руси, којима је продао и технологију за производњу котлова на угаљ.

И зато се ради пуном снагом. Ускоро ће ангажовати још двестотинак радника по уговору како би успео да испоштује цене и рокове. Плата је око 400 евра у просеку. Јањушевић се куне да је због тога веома незадовољан, али и то је цена наше свеопште неорганизованости и скупе државе.

--------------------------------------------------------------------------

Куће за најбоље

Ових дана у непосредној близини фабрике, али и породичне куће Јањушевића, презимењак Зоран, из сасвим друге приче, није Слободану никакав род, почиње изградња шест породичних кућа за најбоље раднике "Кирке" и, углавном, оне који су с њим провели све ове године. На поклон. Вредност посла је око 300.000 евра. Пре тога је куће, али на кредит од сто година, направило 15 радника. И ту се, уверен је наш саговорник, неће зауставити, јер његова девиза није узми све што ти живот пружа, већ – помози другом да живи као човек.

--------------------------------------------------------------------------

Дневна заповест

На улазу у фабрику у Крњачи, на близу 4.000 квадрата, стоји табла с дневним заповестима о организацији и раду запослених. Једна од њих гласи: "Овде памет газдује, а ако газда смета одмах га отпустите". За сада, каже, још му нису показали прстом на – капију.