Сто

Да ли популарна „брза храна” може да угрози класичан трпезаријски сто у породичном стану? Мислим да не може, баш као што векови нису ништа наудили најславнијем од свих столова – округлом столу витезова светога Грала на двору краља Артура. Својеврсна слика духовног средишта овог славног стола није ништа значајнија од оног којим зрачи сто, постављен за недељни ручак, око кога су окупљени сви укућани.

У малом дворцу Ноан у Француској, из времена Луја Шеснаест, 300 километара јужно од Париза, у „кући успомена” славне француске списатељице Жорж Санд (1804–1876), постоји и данас један трпезаријски сто. На први поглед, својом структуром могло би се рећи да је – обичан. Има четири ноге и овалну горњу плочу. Шта је онда то што овај сто разликује од милиона других, сличних столова? То је поуздани податак да су за овим столом, захваљујући љубазној домаћици, заједно седели, један до другога, Фредерик Шопен, Ежен Делакроа, Алфред де Мисе, Проспер Мериме, Франц Лист..., да не набрајам даље. Каква је то колекција уметничких талената била! Жорж Санд је делила са њима свој трпезаријски сто и своје дане, своја кулинарска умећа, своју неодољиво занимљиву конверзацију. (Додуше, делила је са некима од њих и своју постељу, али то је друга тема).

Тај сто данас обилази река туриста и заиста бива импресионирана малим картонима постављеним поред сваког тањира, који обележавају некадашње присуство знамените личности. Замислите само, Лист је волео да седи у дну стола, док је Мисе више волео да буде поред прозора, јер га је лепота природе, комбинована са дражима домаћице, инспирисала да стихове пише. На столу су и чаше из којих су бело вино испијали један Иван Тургењев, Гистав Флобер, Оноре де Балзак... За Тургењева се зна да је уз вино волео да се слади јагодама. Могло би се рећи да је овај сто данас једна истинска француска културна институција.

(/slika2)У том малом дворцу Ноан постоји још један сто, у кухињи. То је импозантан, велики сто, само за другу намену. Његову велику, масивну, правоугаону, дрвену плочу, куварице су користиле за припремање обеда, трудећи се да задовоље све укусе великана, који су, како који,волели да буду послужени јаребицама у сосу, препелицама у вину, фазанима... у не знам чему већ. Туристички водичи који су нас око ових славних столова водили тврдили су да је на трпезаријском столу све исто онако како је некада било: и порцелан из Севра, и чаше из Мурана, и есцајг од сребра и столњак од дамаста, и свеће у кристалним свећњацима, и полијелеј са таванице и поглед са прозора на башту.

Највише сам се, приликом посете дворцу Ноан, задржала код тог, трпезаријског стола, са истинским саосећањем за Шопена који је боловао од туберкулозе и није имао апетит, али коме су се у глави слагале божанске ноте ноктурна спремне да их музичар, исте ноћи, после вечере, проспе по клавиру.

Сто је предмет који умножава односе и функције, комбинује обедовање, играње, разговоре, рад, усмерава комуникацију међу људима. Он представља основну структуру куће. Кућа, једноставно, без стола – не може да постоји, да егзистира. Израдити сто исто је као и подићи кућу. Сто је камен темељац куће, обедовања, рада, људских односа.

-------------------------------------------------------

Андреа Бранци, италијански теоретичар архитектуре и дизајна, сматра да се архитектура организује око стола као стожера, ширећи саму себе на димензије града. Сам град, као да се састоји од столова који постају тако својеврсни харизматски центри око којих се људи окупљају. Сто је моћни центар око којег архитекти покушавају да организују град – са свим његовим односима и функцијама које се подразумевају. По Бранцију, архитектура је заснована на обрасцу стола. Он наводи пример Стоунхенџа који потврђује његову тезу да су архитектура и сто нераскидиво повезани. По његовом мишљењу, те планетарне структуре и антрополошки знаци повезују свет, који је створио човек, са васионским, звезданим космогонијама.

Када седимо за столом, осећамо се као да смо у центру универзума. Штавише, архитектура је „сто унутар стола”, а град, састављен од кућа, дугује своје постојање и свој квалитет – столу!

Радмила Милосављевић