Сила са више обзира

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 7. марта – Избегавање рата подједнако је важно као и победа у њему, а Америка своју војну силу мора да користи са много више обзира, главни су елементи нове ратне доктрине Америке, коју је, у неколико прошлонедељних говора, скицирао овдашњи први војник, начелник Здруженог генералштаба оружаних снага, адмирал Мајк Мален.

Мален, коме функција по уставу даје и статус главног војног саветника председника, изнео је и нови поглед на улогу армије у спољној политици, а нови приступ је очигледно резултат искустава из безмало пуне деценије ратовања у овом веку, у Авганистану и Ираку. Авганистанско војевање, започето 2001, већ је на путу да по трајању надмаши амерички рат у Вијетнаму, где су борбене операције вођене од 1965. до 1975.

По адмиралу Малену, Авганистан је управо пример рата у коме циљ није пораз непријатеља, него „успех народа“. У таквом рату „мање је боље“.

Он је поручио и да америчке победе „у садашњим и будућим ратовима“ неће бити ни брзе ни одлучујуће (није помињао некадашњу мантру о „ширењу демократије“ и „елиминисању снага зла“). „Ми ћемо победити, али само током времена... То ће мање личити на нокаут, а више на опоравак од болести.“

Поруке адмирала Малена протумачене су овде и као прилагођавање „Пауелове доктрине“ – приступу ратовима који је дефинисао генерал Колин Пауел на истој функцији као и Мален данас – после рата у Персијском заливу 1991. Он је тада образложио да би америчка војна сила морала да буде употребљена само тамо где постоји широка подршка за војну акцију, при чему треба употребити велику силу да би се остварила брза победа.

Касније, бивши државни секретар за одбрану Доналд Рамсфелд то је препаковао у доктрину „шокирај и запрепасти“, а под председником Бушом млађим од Пауелове доктрине није остало практично ништа.

Адмирал Мален своје ставове није, истина, описао као „доктрину“, али они су у овдашњим медијима доживљени управо тако. Према првим реакцијама, о томе међу војницима засад нема консензуса: по једнима то је рецепт за бесконачно војевање у окружењу непријатељски расположеног становништва, док је по другима то најбољи приступ за борбу против радикализма на ратиштима као што су Авганистан, Ирак, Јемен и Пакистан (у последње две државе, Америка званично не води ратне операције).

Нова доктрина се, може се рећи, већ испробава у текућој офанзиви на југу Авганистана, започетој 13. фебруара. Она је, наиме, унапред најављена, изостали су „тепих бомбардовање“ и ракетна артиљеријска припрема, води се рачуна да не буде цивилних жртава (мада их упркос томе има).

„Бојно поље није више никакво поље, оно је у главама људи“, поручио је такође адмирал Мален, а оно што је у његовом приступу овде дочекано као најконтроверзније јесте став да војници треба више да ризикују, не да би надјачали противника, него да заштите цивилно становништво.

Велику пажњу привукле су и Маленове поруке по којима рат више није само „наставак дипломатије другим средствима“ – по класичној дефиницији ово друго се примењује када омане прво – већ да„мека“ и „тврда“ сила треба да се међусобно допуњавају „у хаотичном процесу међународних односа“. „Стратегија и мере којима се спроводи треба да буду у непрестаној борби једно с другим, у сталном међусобном прилагођавању.“

Још су занимљивије његове оцене да је „спољна политика САД под превеликим утицајем војске, превише зависна од генерала и адмирала који су на челу наших прекоморских команди, а недовољно од Стејт департмента“.

То се види и по нескладу у буџетима: Пентагону је ове године намењено 708 милијарди долара (плус ратни трошкови), а Стејт департменту 52 милијарде, што укључује и америчку помоћ иностранству.

Редефинисање Америке као „силе са више обзира“ процес је иначе који је започет са ступањем на дужност председника Барака Обаме, чији је стратешки приступ да другачији свет захтева и другачију Америку: земљу која ће, упркос својој супериорности, више да се рукује него да показује (и употребљава) песницу.

То се, међутим, на много места овде пре доживљава као слабост него као снага, а изван Америке више као изнуда него као избор.

Милан Мишић