На операцију срца у Истанбул

На операцију срца у Србији чека између 3.500 и 4.000 људи. Док су многе листе чекања попут оне за пејсмејкер или уградњу стента потпуно „укинуте” или бар драстично смањене, ова листа је упорно остајала мање-више иста. Они који нису могли или нису морали да чекају, одлазили су на операцију у иностранство, у Хјустон, чувени амерички институт за срце где операције на срцу коштају између 50.000 и 60.000 долара или у неки од европских центара где интервенције коштају до 15.000 евра. За многобројне пацијенте, међутим, лечење у иностранству остајало је пуста жеља, па су умирали не дочекавши хируршки захват.

Операције срца у иностранству за многе пацијенте из Србије с дуге листе чекања могле би да постану стварност већ до краја овог месеца, ако се испуне сви потребни услови, потврђује за „Политику” Светлана Вукајловић, директорка Републичког завода за здравствено осигурање (РЗЗО). Она у понедељак, 8.марта, путује у Истанбул, да у клиници за кардиохирургију, из које је у овом часу стигла најприхватљивија понуда за операцију наших осигураника, још једном размотри понуду и утаначи детаље евентуалног будућег уговора.

– То, наравно, још није сасвим готова ствар, али понуду озбиљно разматрамо. Управни одбор је усвојио, између осталих, и предлог да се са овом клиником потпише уговор о оперисању наших пацијената, али је потребно претходно изменити Правилник о слању пацијената у иностранство и добити за то сагласност од Министарства здравља – објашњава Светлана Вукајловић.

Србија се по оболевању и смрти од болести срца, са Русијом и Украјином, налази у европском врху, а све је очигледније да три кардиохируршка центра – Институт за кардиоваскуларне болести – Клиника за кардиохирургију Клиничког центра Србије, Институт „Дедиње” и Институт за кардиоваскуларне болести у Сремској Каменици, и поред својих стручних кадрова и дуге традиције не могу да покрију потребе пацијената.

– Листа болесника, који чекају операцију на срцу из године у годину се увећава. У Републичком фонду смо пратили број операција у току последњих четири-пет година. Повећање броја операција имали смо у току 2005. и 2006. године кад је реч о заменама срчаних залистака и бај-пас интервенцијама, али након тог периода број операција на годишњем нивоу усталио се на 3.050 за бај-пас. Наше клинике немају капацитете да се тај број повећа. Сваке године расте број нових пацијената у односу на оне код којих је операција урађена – објашњава директорка Фонда.

Наша саговорница каже како је неколико година трагала за одговор на питање како постићи да се уради више интервенција на срцу, да осигураници не чекају годинама… Покушавало се и с додатним плаћањем операција које су обављане у оквиру допунског рада, током викенда, али број пацијената није се битније смањивао…

– Сви директори клиника су ми рекли да имају проблем с капацитетима и да немају довољно простора у интензивној нези за смештај оперисаних пацијената. Дакле, нико не доводи у питање стручност наших кардиохирурга. За њих се зна и у свету. Међутим, проблем је што капацитети наших кардиохируршких клиника нису довољни да елиминишу листу чекања – додаје Светлана Вукајловић.

Клинички центар Србије је добио једну салу, али се листа оних који чекају на операцију сваке године увећава. Такође пројекти да се изгради „Дедиње II” и „Каменица II” су далеко од реализације.

– Схватили смо да овим темпом нећемо још дуго смањити листу и да морамо бар привремено наћи неке додатне капацитете како би се број пацијената који чекају на неопходну операцију смањио, јер могу да умру чекајући. Сматрамо да један од излаза из ове ситуације може бити упућивање пацијената у иностранство. Јер, ако упућујемо пацијенте у иностранство због операције тумора која се не ради у Србији или на трансплантацију костне сржи, онда и срчаним болесницима треба пружити шансу да буду збринути у неком разумном року – каже наша саговорница.

Како се дошло до избора клинике у Истанбулу?

– Ми смо тражили понуде од болница у које смо, иначе, упућивали наше пацијенте. На пример, од института у Чешкој и Словачкој, рачунајући да ће њихове цене бити прихватљивије, пошто је квалитет њихове здравствене услуге исти као онај који се добија у Швајцарској или Енглеској,  где су веома скупи болнички дани. Затим смо се обратили и болници у Турској, с којом имамо позитивна искуства, јер тамо упућујемо неурохируршке пацијенте који се враћају изузетно задовољни. Реч је о болници на светском нивоу у којој углавном раде лекари едуковани у Америци. Њихов скор је веома висок и нико нема примедбе на резултате и услове њиховог лечења. Они су нашли неки свој интерес да нам понуде цену која је на нивоу износа који се наплаћује у нашим болницама у допунском раду – појашњава наша саговорница.

У РЗЗО су изричити: ниједног од пацијената неће присиљавати да прихвати понуду да се оперише ван Србије, ако то не жели. Напротив, по речима директорке Фонда, пацијентима ће оваква опција бити понуђена, а они то могу да одбију. У цени од 4.700 евра, коју покрива Фонд, урачуната је цена операције, болнички дани, чак и авионски превоз.

– У међувремену, Републички фонд ће у целини „откупити” допунски рад у нашим кардиохируршким институтима, значи биће плаћен сав допунски рад, који наши тимови могу да спроведу. Нећемо дозволити да се оперишу пацијенти из Македоније или Црне Горе, док су наши пацијенти на листи чекања. И то је стратегија за смањење листе и то је Управни одбор такође усвојио – каже Светлана Вукајловић.

Први Приватни клиничко-болнички центар је такође установа на коју се рачуна и Управни одбор је одобрио закључење уговора. Међутим, Вукајловићева каже, како су их из ове установе обавестили да је њихов капацитет две операције дневно, што јесте значајно, али не решава дугу листу чекања.

Светлана Вукајловић признаје да би да на крају свог мандата на челу Републичког завода за здравствено осигурање волела да елиминише и ову листу чекања. Републички завод за здравствено осигурање о свом трошку на лечење упућује све пацијенте са оправданим захтевима и то у болнице где се нуди одређени ниво квалитета здравствене услуге по најнижој цени. Кад је реч о очним болестима, болесници се углавном упућују у Праг или Брисел, кад се ради о операцији костне сржи или операцији на јетри пацијенти се шаљу у Италију, у Турску се шаљу оболели са туморима којима је потребна интервенције гама ножем, а када је потребно болесници се о трошку државе шаљу на лечење у Енглеску.

Оливера Поповић