Дивни, нови свет

"Златна капија" (у оригиналу: "Nuovomondo"), трећи је дугометражни играни филм у каријери талентованог сицилијанског редитеља Емануелеа Криалезеа ("Једном смо били странци" и "Респиро"), и ко зна који по реду на тему одласка сиромашних Италијана у нови свет почетком 20. века.

Од овакве, "већ виђене" приче, Криалезеу је пошло за руком да начини имагинативан, интелигентан и атрактиван филм, у којем је повремено заустављање гледаочевог даха постигнуто без употребе специјалних ефеката – само глумачки перформанси и дијалози, вешто вођене емоције, интелигентно промишљене и кореографијом разрешене сцене. Нарочито оне у којима је управо на овакав начин дочарано бурно и тешко путовање у клаустрофобичном потпалубљу брода, што ће преживеле и измрцварене путнике одвести право пред ноге крутих америчких чиновника и њихових још крућих правила на острву Елис, те "златне капије", новог, обећаног света.

Криалезеов филм је солидан и чврст, не повлађује трендовима, не придикује. Његова тема је претходно педантно истражена, а сама прича о путовању једне сицилијанске породице, од Старог и празноверјем испуњеног до Новог хладнокрвно модерног света, мудро је трипартитно сложена.

У првом делу до изражаја долази Криалезеова склоност ка визуелно истанчаним приказима пејзажа, брдовите и камените, сиротињске Сицилије, на чијим обронцима упознајемо главне јунаке. Породицу Салватореа Манкуза (изврсни Вићенцо Амато): његове синове Анђела (Франческо Касиса) и Пјетра (Филипо Пућило), ауторитативно тврдоглаву мајку Фортунату (блистава Аурора Кватроки) и њихов, паганским обичајима, веровањима и надањима, обојени свет.

И већ у овом првом делу хиперреалистичну подлогу филма Криалезе надграђује имагинативним сценама Салватореовог сна о Америци, у којој и тече млеко попут реке, расте џиновско воће и трче џиновски пилићи, употребљавајући их и касније. Функционално, са мером и примереном дозом духовите ироније.

Увертира за други део приче је Салватореова коначна одлука, донета против воље мајке, да породица распрода све што се може распродати (а мало је тога, сем верних магараца), да се обује и обуче и купи бродске карте треће класе. Период припрема за пут, силазак Манкузеових у град, Криалезе вешто користи и да би оживео епоху, предочио социјалне разлике и верно, а корисно, осликао стање Старог света са почетка 20. века. Тако је контраст на крају филма, са сценама докова Њујорка и његових небодера, постао потенцирано јачи.

Уз све то, Криалезе у други део приче уводи још један женски лик, заносне а мистериозне Луси (Шарлот Гинзбур), елегантне младе жене незнаног порекла. Она постаје важна карика у градњи даље судбине Менкузеових, згодан изговор за голицање маште мушког дела породице, али и лик у функцији градирања емоција током самог исцрпљујућег путовања и расплета у трећем чину. А он почиње сценама приласка брода острву Елис окруженог маглом, које се могу сматрати и омажом Фелинију и његовом филму "Брод плови", наставља се опет детаљно истраженом па верно приказаном атмосфером у овом великом, и за многе несавладивом, карантину, хиперболи која добацује и до Криалезеовог става о Америци данашњих дана.

Криалезеов филм био је један од најбољих (и награђених) на овогодишњем Венецијанском фестивалу, а на репертоару домаћих биоскопа неправедно је потиснут у други план. Да ли можда зато што наши дистрибутери сматрају да италијанско-француски филм, без специјалних ефеката и компјутерских вратоломија и без уложених стотина милиона долара, не може да има прођу у нашим у биоскопима?