Свирка за Броза и Кастра на Куби

НОВИ САД, СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ – Виолина царице Катарине Велике, рад славног италијанског градитеља Доменика Монтањане из 1741. године, раних шездесетих година 20. века из Београда стиже у Нови Сад. Купио је један од четворице браће Сенеши. Брат чувеног виолинисте Карла Сенешија био је и сам велики мајстор за виолине и заљубљеник у ове инструменте. Занат код градитеља виолина изучио је у Пешти, а потом се вратио у Нови Сад и радио репарацију многих најпознатијих инструмената на нашем простору. Сенеши је знао све тајне најбољих виолина на простору ондашње Југославије, често је одлазио и у Београд код Паје Николића и, свакако, запазио царичину "монтањану" у ланцима закључаној витрини.

Паја Николић никако није хтео да прода "своју лепотицу", виолину царице Катарине Велике. Ипак, приликом једне Пајине посете Сенешију у Новом Саду, допала му се виолина rath наранџасте боје... Био је спреман за размену. Сенеши није чекао да се Паја Николић предомисли: понудио је приде доста злата, контрабас и једанаест врло вредних и лепих виолина! Паја Николић се и даље двоумио, слао је из Београда поруке да "не продаје лепотицу", али је Сенеши био упоран.

Једног летњег дана средином шездесетих година прошлог века, дакле пре четири деценије, један од наших новосадских саговорника на ову тему, познати виолиниста Лучијан Петровић, тада двадесетогодишњак, пошао је заједно са Сенешијем у Београд, да му помогне, код Паје Николића, по чувену виолину. Отишли су на новосадску аутобуску станицу, са два велика кофера од прућа у којима су били једанаест виолина, један контрабас, много злата и пара. Било је лето, зној им је цурио с чела, а ниједан аутобус није имао довољно велики пртљажник за њихове вансеријски велике кофере од прућа. Тек после шест сати чекања примио их је један возач и тако су стигли у Београд.

И тада се Паја Николић нећкао: преговори су били дуги, познати музичар је волео да се ценка, Сенеши је као чаробњак из огромног кофера вадио једну по једну виолину, коју од које бољу, па комаде злата и све то стављао пред Пају. На крају, он је скинуо ланце и катанце и предао виолину Катарине Велике у Сенешијеве руке.

Тако је овај инструмент први пут стигао у Нови Сад. Имала је врло продоран и оштар звук, видне су биле репаратуре, врхунски урађене. Једну од њих је урадио и Сенеши с намером да је што брже и боље прода и оствари профит. Па, ипак, његове везе са страним купцима биле су слабе и углавном сведене на границе бивше Југославије. Дуго се нико није интересовао за царичину виолину, пре свега због високо постављене цене, а онда се, неочекивано, једног дана појавио један новосадски адвокат чији је син баш тада дипломирао виолину. Одлучио се да то буде дипломски поклон за сина.

Виолина из радионице Доменика Монтањане, међутим, није задовољила новог власника, јер колико год да су код овог инструмента важни и градитељска радионица и порекло, још је важније да виолиниста пронађе угодну виолину која истовремено добро звучи и чији је врат пријатан за свирање. Млади виолиниста се са "монтањаном" појавио једног дана код Сенешија који је у свако доба имао бар четрдесетак одличних виолина и уживао је у трампи... Једна Сенешијева виолина се изузетно допала младом виолинисти, имала је перфектну менсуру и врат, била је лака за свирање и упитао је – да ли би је Сенеши трампио за његову "монтањану"? Овај је то одбио и посаветовао да се "монтањана", дакле славна виолина још славније царице Катарине Велике – истог дана прода у Новом Саду и за те паре купи већ одабрана виолина из његове велике колекције.

И баш као у филмској причи, до поласка воза младог виолинисте који је на нову турнеју хтео да понесе нову виолину, а не царичину "монтањану", остала су три сата. Било је то пре три деценије. Пред сам полазак воза, у касним вечерњим сатима, са на брзину скупљеним парама од пријатеља, виолину Катарине Велике откупио је тада Лучијан Петровић.

Потом се, на чувеном скупу несврстаних земаља у Хавани на Куби, у пратњи Јосипа Броза Тита, у оквиру турнеје нашег фолклорног ансамбла и југословенских музичара, нашла и виолина царице Катарине Велике. Музички оркестар је формиран од врхунских београдских виолиниста, а у њему је, на царичиној "монтањани", свирао и Лучијан Петровић. У наступу на отвореној сцени, у тропској клими Хаване, пред Брозом и Кастром, усред концерта – растопило се туткало, виолински врат на "монтањани" излетео је из корпуса. Проломио се пуцањ који је уздрмао цело обезбеђење! Изгледало је као покушај атентата, а заправо је то била тек једна мала слабост савршеног инструмента. Петровић се, кажу, одлично снашао, у тренутку узео другу виолину и наставио да свира као да се ништа није догодило.

Кубански домаћини су желели да одмах репарирају инструмент, али га он није дао. Купио је једну осредњу виолину и наставио турнеју по латиноамеричким земљама, у Перуу и Гватемали, које је пропутовала и царичина виолина, али у пртљагу. У Новом Саду је касније поправљена и тако је и стигла у вредну колекцију једне старе сремскокарловачке породице где смо је и открили ових дана.

Ту, у рукама госпође Олге, чијом смо љубазношћу снимили овај редак антикварни предмет специјално за читаоце "Политике", за сада се затвара судбински круг тог инструмента.

У једној виолини пола историје света!

Када се ускоро нађе на некој од највећих светских аукција, у "Сотбију", "Кристију" или "Филипсу", за новог власника ће то, можда, бити тек добра инвестиција за неки будући, високи профит, али и виолина са душом у којој су забележени многи занимљиви људи, велике личности, планетарна збивања.