Измичу последње сламке спаса

ВАЉЕВО – Ако је судити по ономе што се од 2003. године догађа са ваљевском Фабриком намештаја и картонске амбалаже "Стефил", онда се са сигурношћу може рећи да ће транзиционе муке још потрајати, с мало наде да се окончају онако како би то запослени желели. Иако су од 28 година колико постоји фабрика успешно радили 25 година, изгледа да нико нема разумевања за њихово пословно посрнуће, нити ће им прискочити у помоћ. И последња нада за извлачење из живог блата, која је недавно стигла из Трговинског суда у Ваљеву о увођењу стечаја у "Стефилу", одложена је за три месеца, а можда, и заувек.

Снежана Стојановић, која је донедавно била једна од последњих в. д. директора ове фабрике, каже да се она као и остали радници обрадовала увођењу стечаја. Без јасног објашњења, како из Трговинског суда, тако и компаније "Дунав-осигурање", које је поднело захтев за увођење стечаја због дуга од 8,9 милиона динара, он је одложен за три месеца. Наша саговорница додаје да је чула да је то учињено на захтев једног од потенцијалних купаца осам хектара плаца у саставу фабрике, који би, наводно, новчано могао да "подгреје" наду у опстанак фабрике. С обзиром на укупан дуг који премашује 400 милиона динара, тешко је поверовати да би новац од продатог плаца могао битније да промени катастрофално лошу ситуацију.

– Агонија у "Стефилу" је почела 11. августа 2003. године када је тадашње фабричко руководство отворено казало радницима да више не долазе на посао. Они су то послушали, али, после неколико месеци почели су поново да долазе у фабрику и то са извршним судским решењима о наплати дуговања за неизмирене плате путем пленидбе фабричке имовине. За кратко време производне хале и магацини бруто површине од 55.000 квадратних метара буквално су остали празни. Однете су све вредне машине, уређаји и последњи комади намештаја док је посебна "посластица" био возни парк у којем су били камиони, аутобуси за превоз радника, путнички аутомобили, а као "плата" преко фабричке капије истерано је и ватрогасно возило. Сву заплењену робу судски вештаци су процењивали по знатно нижој цени од реалне. Напросто, преко ноћи је фабрика остала без игде ичега – прича Снежана Стојановић.

Управо док је трајало ово незапамћено "черупање" фабричке имовине, долазило је неколико потенцијалних купаца, међу којима је најозбиљнији био из Италије, који није обраћао пажњу на опрему, већ пре свега на локацију и инфраструктуру која је била у одличном стању. Тражио је само да се фабрика реши дуга од 230 милиона динара који је имала према Лондонском клубу и социјалним програмом ослободи технолошког вишка радника. И поред свих молби и захтева, није било разумевања државе, Агенције за приватизацију, локалне самоуправе нити било ког другог. Када га је издало стрпљење, индустријалац из Италије одлази у Бугарску и тамо проналази и купује сличну фабрику.

– Пореска управа ставила је хипотеку на целу фабрику. Укупни дуг је око 420 милиона динара, од тога 230 се дугује Лондонском клубу поверилаца за својевремену градњу фабрике, а уз све ово неко нам је "закачио" и екстрапрофит од 16 милиона динара из 2002 године. Иначе, пре три године смо имали две неуспеле аукције и једина смо фабрика у Ваљеву која није добила социјални програм, иако се од 700 запослених њих 475 добровољно јавило за отпремнине. Најкраће речено, од нас су дигли руке сви, а тужбе радника које они и даље пишу довеле су од тога да су од фабрике остали само зидови. На посао долази око 30 радника од чега је половина из обезбеђења. Искључени су нам струја, телефони и вода и све подсећа на аветињски град – каже Снежана.