Нова завера Европе

Мора да се Титу штуцало у гробу, јер смо га пре три дана више пута спомињали. Да ништа друго није оставио овом народу, довољно је она његова реченица: "Док ми спавамо, непријатељ не мирује". Нас, некадашње студенте права, тог дана окупи Раша у својој кући на Сењаку, да после скоро четрдесет година поново проговоримо о судбинским стварима за правосуђе, као што смо то некада радили у клубу Правног факултета.

Због пријатне атмосфере у кући, удобних фотеља, доброг пића, мајсторски изабране музике, пристојног мезелука, осетисмо се важним, па и тема која нам се наметну кроз разговор доби на значају. Заметак расправе је опет била теорија о завери против нашег народа.

– Ми смо стварно подетињили. Ради та Европа с нама како јој се прохте и ми јој све дозвољавамо. Чудом не могу да се начудим, како их нико није прозрео у вези с тим инсистирањем на Закону о повраћају имовине. Као, све земље у транзицији су то већ урадиле, само још ми тапкамо у месту. Људи, зар не видите да је то поново коска бачена међу нас, да је на помолу нови братоубилачки рат? – поче Риста, пензионисани директор грађевинског предузећа, запаљиво, после треће чаше вискија, да даје тон расправи.

– Шта бунцаш, какав нови братоубилачки рат? – умеша се до тада ћутљиви Марко, власник велике адвокатске канцеларије.

– Неко нас је у тој Европи добро проучио. Сазнали су да се, чак и у оно Титово време, највише крвних деликата у Србији догађало баш због нерешених имовинских односа. Брат убио брата, син оца, отац сина, син мајку, еј, бре, па новине су нам стотину година пуне таквих вести. И сад кад наследницима, а њих никада није мало, Србија врати ту одузету имовину, видећете ви шта је братоубиство – резигнирано рече Риста, нагло прекидајући свој пледоаје, видевши да га сви зблануто гледају.

Из угла, дубоко заваљен у кожну фотељу, са готово спуштеним капцима на очима, проговори Стојан, гласом сличним звуку неподмазаних шарки на вратима спаваће собе.

– Ја вам све време о томе говорим. Тај Закон о реституцији, то ће бити пошаст за нас. Зар нам није било лепо оно време немаштине, када смо све међу собом делили, сви имали исто, нико ни превише ни премало, без обзира што је било и гладних и што нам се хватала паучина на задњици. Баш су била лепа времена тих бајатих обичаја да свакоме помажемо у невољи, да човек човеку буде брат – поче Стојан да се гуши у пригушеном кикоту, као кад се смејуљи оно псетанце Драгуљче.

Човек који је увек тражио длаку у јајету, перфекциониста и језикословац, професор универзитета Митар, своје учешће у разговору најави господским накашљавањем.

– Мени је од самог почетка та ствар о реституцио ин интегрум била сумњива. Сам назив – Закон о повраћају имовине – одмах ми је асоцирао на некакав Закон о побачају. Има ли Србија толику утробу па да исповраћа сву ту одузету имовину после Другог светског рата? Пардон, не да исповраћа него да ли има довољно пара за враћање одузете имовине кроз надокнаду? Хоће ли нас то поново гурнути у сиромаштво? Морамо поново узимати кредите, задуживати се, и ту опет видим заверу Европе која жели да нам доака. Све су то врло озбиљна питања и то не би смело да се уради преко ноћи. Потребне су нам деценије да то ваљано уредимо – професорски сталожено образложи свој став Митар.

Ваљда му је већ било прекипело, иако смо тек почели расправу, новинар Сретен остави зид на који је дотад био наслоњен и стаде на сред собе.

– Ја се бојим мржње која ће грунути међу нас као цунами. Најпре ће новокомпоновани богаташи, ратни профитери, корумпирани политичари, богати криминалци, полудети од муке што више неће чинити малени део добростојећих, издвојених од већине бедних и сиромашних становника Србије. Биће им криво што ће после реституције поново изникнути тај уништени грађански слој, тај најкултурнији део народа, што ће они државу Србију опет учинити модерном. Бојим се мржње и освете оних који ће морати да напусте удобне виле, салонске станове, имања и раскошне баште, који ће се наћи на улици. Замислите колика ће бити њихова туга. Бојим се мржње и заједљивости оних што немају чему да се надају, што њиховим родитељима или прецима није ништа одузето, што немају за шта да се боре. Ето, све то мени не доноси миран сан – тресли су се зидови од повишеног гласа новинара Сретена, који свој говор зачини заврљаченом чашом о зид.

А ја? Ћутао сам и испијао своје пиће. Шта сам имао да кажем? Да ја од тога немам ништа, али нећу никога ни мрзети. Хтео сам окупљене да уверим да је све то о враћању имовине чиста варка власти, да од тога нема ништа, да смо сиромашна земља која би још морала да враћа дугове и својим становницима... Тада ми зазвони мобилни телефон. Из завичаја ми јављају да су надлежнима, у моје име, предали пријаву за повраћај имовине. Какве имовине, бре? То је нека грешка. А, не, чуло се из телефончета, мораће да нам врате или надокнаде оне одузете робне куће у Сјеници и Пећи, а за ону у Солуну – видећемо. То нам је остало од деде по мајци, рече ми брат од тетке.