ЕКСКЛУЗИВНО, ДРЖАВНА ТАЈНА

"Политика" је ове недеље учинила оно што се у новинарству веома ретко ради: обелоданила је садржај једног документа на коме је стајао печат државне тајне. Реч је о оптужници коју је Друго општинско тужилаштво у Београду подигло против десет особа окривљених да су, од јуна 2002. до јануара 2006, учествовале у скривању Ратка Младића по становима у Новом Београду.

Неколико недеља раније, "Политика" је прва обелоданила тајни план Уједињених нација за хуманитарну помоћ у масовном исељавању Срба са Косова. У документу, чију су веродостојност УН истог дана признале, пише да се Светска организација спрема за такав егзодус уколико се преговори о статусу јужне српске покрајине заврше независношћу Косова.

Узастопне ексклузиве тог значаја у нашој професији су доста ретке, делом и зато што подразумевају дрскост и агресивност које се чешће срећу у таблоидној штампи (где се, додуше, неретко налазе у спрези са извесним мањком скрупула). Поштено говорећи, било је много лакше доћи до првог него до другог, међународног документа, али је објављивање и једног и другог подразумевало веома озбиљне уређивачке одлуке, које нису доношене олако, без дужег промишљања.

У случају оптужнице против Младићевих јатака, два дана смо се двоумили. Није нас у старту поколебао само печат државне тајне, већ и брига да би објављивање детаља из истраге могло компромитовати напоре државних органа на лоцирању Ратка Младића. У друштвеној подели рада посао штампе није, наравно, да чува државне тајне, већ пре да објављује оно што други желе да сакрију. "Политика" не спори право државе да чува своје тајне и не тврди да сваку тајну која нам падне у крило морамо или смемо да објавимо. Дугогодишњи главни уредник "Вашингтон поста" Роберт Кајзер недавно је рекао: "Ако идуће недеље откријемо да су САД пронашле скровиште Осаме бин Ладена, на нашим страницама вероватно нећете о томе ништа прочитати док власт у вези са том информацијом нешто не подузме".

Садржај оптужнице против Младићевих помагача је у том погледу био умирујући: имена јатака и адресе скровишта биле су од раније познате јавности. Новина је била техника скривања генерала. Но, обелоданили смо оптужницу пре свега зато што смо провером утврдили да државни тужилац нема овлашћења да поступак прогласи државном тајном. Он у фази истраге или главног претреса може да предложи истражном судији, или судском већу, одлуку о делимичном или потпуном искључењу јавности и проглашење предмета за тајну. У случају Младићевих јатака, "Политика" је установила да тужилац није тражио да се случај прогласи тајним већ је, напротив, предложио да главни претрес буде јаван. Из тога произлази да је печат државне тајне неовлаштено стављен на оптужницу. Да су се потрудили, то су могли сазнати и подозриви конкурентски медији, који су се, уместо да провере чињенице, чудили што "Политика" објављује нешто што има печат државне тајне. (У нашем процесном праву, узгред речено, уопште не постоји институт тајних оптужница, као рецимо у Хашком трибуналу.)

У случају контингентног плана УН, редакција се такође двоумила. Жута штампа је месец или два раније већ била начула да се Уједињене нације спремају да помогну Србима да напусте Косово у случају независности, но како то већ у таблоидима бива, нису имали ништа осим гласине и Уједињене нације су хладно игнорисале целу причу. "Политика" је ишла у штампу са овом потенцијално запаљивом информацијом тек када је добила признање београдске представнице Високог комесаријата УН за избеглице да је план аутентичан. (План смо добили из поузданих страних извора, односно од "дувача у пиштаљку" у изворном смислу те речи. Aмерички израз whistleblower означава особу која изнутра јавности уступа информације како би помогла да се заустави или раскринка етички сумњива работа.) Једина дилема долазила је отуда што су информације о томе да ни УН не рачунају са останком Срба на Косову, односно са мултиетничношћу независног Косова, могле додатно уплашити ионако већ престрашен и деморалисан остатак српског живља у Покрајини. Редакција је, вагајући аргументе за и против, проценила да је прече право широке јавности да зна. Превагнуло је то што смо проценили да документ Уједињених нација представља тврд доказ да је Светска организација у старту, од самог почетка преговора, свесна да би опција независног Косова натерала у бег десетине хиљада Срба. Имамо искуство из непосредне прошлости када је масовно бекство Срба из неких подручја бивше Југославије на Западу проглашавано резултатом српског национализма, односно хистерије националистичких српских лидера.

Превагнула је, на крају, она застрашујућа реченица у том документу у којој се спекулише да би егзодус косовских Срба могао бити мање или више хаотичан, зависно од тога колико им преговори на време дају сигнал да се спреме, продају куће, размене имовину... Слични планови српске војске у Босни о премештању цивилног становништва заведени су у Хашком трибуналу као доказ да су њихови потписници починили кривично дело етничког чишћења. Односно да су ступили у заједнички злочиначки подухват да протерају несрпски живаљ.

За дивно чудо, Уједињене нације, затечене на делу, спортскије су поднеле обелодањивање свог тајног, односно контингентног плана, него Влада Србије, чији је чиновник за избеглице јавно ниподаштавао наше информације и након што су представници УН већ јавно преузели одговорност за план. То се можда и могло очекивати од представника власти коју са Запада критикују да становништво не припрема довољно за наводно неизбежну независност Косова. У сваком случају, био је то за "Политику" један од оних журналистичких подвига због којих смо се замерили и својим и туђим властима.

Ни читаоцима није увек лако угодити, што се брзо дало видети по прилично бурном реаговању посетилаца нашег новог Интернет сајта на изношење све нових и нових детаља o "лову" на Ратка Младића. (У то се можете уверити ако посетите веб страницу www.politika.co.yu.) Овај лист иза себе има дугу историју, али и релативно свеж политички багаж који ће још дуго носити као посебан терет и због кога ће све што учини или објави бити подвргавано веома строгим критеријумима, строжим од оних које други медији примењују кад оцењују сопствени рад. Ми то знамо и не бежимо од тога.

Чини се посебно ироничним, ипак, што је генерални секретар Радикалне странке Александар Вучић уобичајио да нас назива "штампаним Б92". Иронија је у томе што је баш Б92 уобичајио да наше ексклузиве преноси уз изјаве експерата који се над њима згражају. Тако је Душан Јањић за Б92 у јуну бринуо да ће, због "Политике", Срби у већем броју напуштати Косово, док Зорана Драгишића ове недеље мучи брига да ће "Политика" онемогућити или отежати хапшење Ратка Младића.

Тешко. Неке су телевизије јавиле да је он још у фебруару отпремљен у Хаг.