Курсна листа као фронт

Пошто су се сложили да ће њихов однос битно обликовати свет овог века, Америка и Кина су ових дана појачали међусобне неслоге па и међународне стрепње. Док се од њих очекују потези којима би стабилизовали сада ускомешане глобалне економске односе, оне су запале у међусобне оптужбе да политичким потезима подривају стабилност – једна другој, а и осталима.

Зађевице су опет догурале до курсне листе, која се потврђује као хронична, специфична, линија фронта, с постројавањем различитих интереса, принципа, рачуница. Калкулације се изнова испостављају као најкраћи пут између кооперације и конфронтације, у оба смера.

Најпарадоксалније, на први поглед, делује околност да се Вашингтон и Пекинг узајамно окривљују да своју стратешку снагу и материјалну вајду настоје да повећају потцењеношћу сопствених валута. Американци траже да ојача јуан да би повећали извоз и смањили свој огромни трговински дефицит (прошле године, по њиховим подацима које друга страна оспорава, био је 268 милијарди долара), а Кинезима би одговарао снажнији долар (пошто држе обвезнице дуга САД у вредности од око 890 милијарди „бака”).

У клинчу су се нашли и лидери. Шеф Беле куће Барак Обама је затражио да јуан буде „више прилагођен тржишном курсу” што је на другој страни зазвучало као својевремена „жаока” његовог министра финансија да Пекинг „манипулише” својом монетом зарад сопственог ћара а на штету и САД и целог света. Кинески премијер Вен Ђијабао је узвратио, како је пренео пекиншки „Чајна дејли”, да вредност јуана није нереално ниска, и да је стабилношћу битно допринела олакшавању ситуације у глобалној економији. Као акте „протекционизма” осудио је поступке земаља (пре свега САД) које у циљу повећавања извоза обарају курсеве својих валута док од Кине траже да ревалвира јуан.

За драму је довољно већ оволико, али је она већа. Америка и Европа траже да Кина променом курса валуте и другим ангажманима „покаже већу одговорност на интернационалној сцени”, на шта она одговара да се таквог ангажмана „не одриче” али да је основни циљ њене дипломатије „очување националних интереса као што су суверенитет и територијални интегритет”, што је став „који неће променити без обзира да ли је јака или не”.

Посредно је тиме поновила примедбе Вашингтону да је, уговореним испорукама скупоценог оружја Тајвану (који у Пекингу важи за „побуњену провинцију”) и сусретом Обаме с тибетанским духовним вођом, оспорио њене наведене основне циљеве, па да ће се то одразити и у курсној листи, која „неће трпети стране утицаје”. Американцима је стало, пак, да покажу да и они имају начина да се за своје неуслишене приоритете боре по методу „наоколо ближе”.

Чарке су поједине аналитичаре нагнале на слутњу да садашња препуцавања подсећају на ситуацију пред Први светски рат. Другима се чини да смо на прагу новог хладног рата. Трећи сматрају да је стање без преседана и да свет улази у неизвесност чији ће исход погодити само они који буду типовали с „безброј комбинација”.

Тренутно, махом се слажу познаваоци, моћ Америке је мања а Кине већа него што је била. Све је ближи, претпоставља се, дерби 21. века који треба да одлучи ко ће, и каквим системом, глобално да превлада.

Занимљиво је, при том, да се Кина одрекла комунистичких догми прошлог века зарад успеха у капиталистичкој глобализацији, иако је КП задржала монопол власти, а да америчка опозиција спочитава Обами да примењује „социјалистичке мере европског типа, под изговором да су неопходне за одржавање капитализма”. Док, стешњени између те две „егзибиције” стењу. Међу њима и Европа, која може да закључи да нови дерби, који се са Атлантског преселио на Тихи океан, тежи да оствари оно што она већ има, на начин који би њу довео у изнудицу да се одрекне многих својих достигнућа, званих „држава благостања”.

Другим речима основно је питање: може ли свет да продужи с реформама у правцу уједначавања и досад неиспробаних модела коегзистенције и кооперације, или му предстоје нове сорте већ испробане конфронтације? За оптимизам су потребне бар две ствари. Прво, да калкулације главнима гарантују да ће сви бити на добитку. Друго, да се бар неколико споредних уврсти у круг главних актера.

Таква формула одавно није примењивана. Поготову не на курсној листи, која се сада, усред потребе да одслика (нову) реалност, испољава као „нереална”…