Наставника за два до три универзитета

У прошлонедељном броју „Културног додатка” колега Дарко Танасковић ми је, реагујући на текст колеге Владимира Глишина, упутио једну посредну и једну непосредну замерку.

Посредно ми замера мој став да се избори у наставничка и сарадничка звања углавном обављају по „политичким, клановским, завичајним и другим мерилима која преовлађују код нас”. Не мали број пута сам усмено и писмено износио свој став да Србија има научног и наставног кадра за два, у најбољем случају три државна универзитета и за једва једну четвртину једног приватног, те да је наш укупни високошколски систем лош упркос појединим изузетно добрим катедрама и изузетно угледним појединцима.

Уместо да моја критика и предлози за другачија решења, како год их ценили, буду повод за бар неку озбиљну расправу, основни одговор је било игнорисање. Исто се дешавало и другима који би показали критичност, а није занемарив ни број оних који су доживели знатно теже последице. Зато једва ко још иступа са критиком и зато сматрам да ће пре бити горе него боље, јер не постоје ни спољна политичка ни унутарња универзитетска стручна воља да се универзитет среди као институција.

Непосредно ми је замерио да на свом сопственом Филолошком факултету нисам „дигао глас против избора неког наставника”. Колега Танасковић је неких девет година био ван факултета као амбасадор у Турској и Ватикану, па је за моје „дизање гласа” у том периоду могао знати само ако га неко посебно извести. Своје сам критичке ставове истовремено износио на састанцима читавог низа универзитетских органа, вануниверзитетских форума и у јавним медијима и увек давао предлоге шта учинити другачије. Претпостављам да нико није трошио своје време да о мом „дизању гласа” обавештава колегу Танасковића; то му за његов посао амбасадора једноставно није било потребно.

Међутим, потпуно исте ставове сам износио и пре и после његових боравака у иностранству током свих 33 година колико радим на Филолошком факултету. Жао ми је што колега Танасковић није запамтио бар неко моје „дизање гласа” против нечијег избора или реизбора, одласка на слободну годину, продужења запослења преко рока за пензију, критике што у реферату за нечији избор није наведена библиографија (да се не би видело да неко ништа не ради, односно да се не би видело да неко нешто заиста ради). Или нечег петог или шестог.

Не водим дневник својих иступања на органима нашег факултета, али мало је састанака на којима нисам тражио реч, износио своје мишљење и гласао по својој савести, не баш тако ретко и против. Када, подстакнут његовом замерком, сада покушавам да сажмем резултате свог чињења, видим да сам једино успео да понекад добијем јавну подршку прилично малог броја колега, доста често доживим да неко у расправи подржи моје ставове, а онда гласа против њих, или да гласа против њих, а онда ме подржи у ходнику (у чему баш и нисам јединствен случај), те да себи обезбедим не баш занемарив број непријатеља и непријатности.

Колегу Танасковића изузетно поштујем као наставника, научника и једног од најобразованијих људи у нашој академској заједници. Жао што ми је што ми је из пуке необавештености приписао нешто што не стоји. Али то је небитно ако се из овога изроди колико-толико плодна јавна академска расправа о нашем високом школству. До њега је и њему, и мени и колеги Глишину искрено стало.