Лесковачка кућа науке

Генетичару др Миодрагу Стојковићу, научнику који је први у свету клонирао људски ембрион у терапијске сврхе, локална власт у Лесковцу ових дана је предала на коришћење адаптирану вилу од 300 квадрата. У лепом здању на Хисару, лесковачком Дедињу, биће отворена клиника за вантелесну оплодњу, а ту ће бити и лабораторија у којој ће овај научник светске репутације да настави истраживања на матичној ћелији. На лесковачку бебу из епрувете сачекаћемо још мало, јер треба да се монтира опрема коју је поклонила италијанска компанија "Синтофарм".

Клиника у којој ће за почетак радити два лекара и четири медицинске сестре, представља велики улог у циљу промене суморне демографске слике наше земље, у којој је око 400.000 брачних парова без наследника. А за око пет година, овде би требало из света да стигну први пацијенти са оштећеном кичменом мождином, срчаним болестима, дијабетесом, Паркинсоновом болешћу...

То је резултат једне научне каријере која је већ десет година у узлазној линији. А почеци?

– Након основне и средње медицинске школе у Лесковцу, завршио сам Ветеринарски факултет у Београду, а потом радио у Институту за истраживања и развој у "Здрављу". Фебруара 1992. године одлазим у Хамбург, где сам две године радио као медицински техничар, а 1993. прелазим у Минхен где почињем упоредо са нострификацијом дипломе и докторским радом са темом "Рана ембриологија и биотехнологија". Године 1996. завршавам и браним докторски рад. Најпре радим као научни сарадник на Минхенском универзитету, а 2002. године одлазим у Њукасл, са жељом да се интензивније бавим биологијом и медицинском апликацијом матичних ћелија. У Њукаслу врло брзо успевам да изолујем линију матичних ћелија, да добијем прву дозволу за добијање клонираних ембриона у терапијске сврхе, да клонирам такве ембрионе. Као професор Медицинског факултета у Њукаслу одлазим у Валенсију, где тренутно радим као заменик главног директора Центра за истраживања "Принц Филип".

Како сте се нашли у тиму који је почео експерименте у области клонирања?

– Интересовања за биологију и медицину датирају из времена док сам био ученик Основне школе "Јосиф Костић" у Лесковцу. Све остало је комбинација упорног рада, константног учења, научне радозналости и сплета околности. Са клонирањем први пут долазим у контакт у Минхену где сам радио са једним од најбољих експерата на том пољу, Русом др Валеријем Закхарченком. Моја истраживања су посвећена биологији матичних ћелија, јер желим да сазнам како матичну ћелију употребити за лечење људских болести, а како клонирање као технику искористити да се нађу корени неких наследних људских болести. Другим речима, путем клонирања пребацити болест из човечјег организма у пластичну шољу и студирати патогенезу, настанак те болести.

При помену речи "клонирање" већина људи одмах помисли на тзв. репродуктивно клонирање, односно, стварање нове јединке из ћелије једног организма. Међутим, Ви радите на клонирању у терапијске сврхе.

– На жалост, знање лаика о клонирању се заснива на информацијама добијеним из филмова, књига научне фантастике, али и понашања, по мени, врло неодговорних људи који раде на репродуктивном клонирању. Моје мишљење увек је било да се репродуктивно клонирање забрани, а терапеутско дозволи, као што је то, рецимо, у Великој Британији, Шведској, Финској, Белгији, ускоро у Шпанији.

До каквих лабораторијских резултата сте дошли у току досадашњих истраживања?

– Како креирати услове за изоловање матичних ћелија, како из тих ћелија добити нервне ћелије или ћелије срчаног мишићног ткива, шта је то што их "тера" да буду нервне или срчане ћелије, шта је то што им не дозвољава да крену путем диференцијације, као их користити у модерној медицини. Велика је заблуда да се ја бавим само клонирањем. Мој дневни део посла у Енглеској је обухватао пет до десет одсто радног времена посвећеног клонирању, а остало су испуњавале рана ембриологија, биологија и медицинска апликација матичне ћелије.

Кажете да је Ваш циљ да се клонирањем лече одређене веома тешке болести. Какве су могућности у том погледу и имате ли нека практична искуства?

– Циљ је студирати болести тамо где настају, наћи корене болести и лечити узроке, а не симптоме. Клонирање је само техника која то олакшава. Матичне ћелије нису решење за све болести. Резултати указују на то да могу да буду ефикасне у лечењу дијабетеса, срчаних болести или нервних оштећења. Ако дођемо до резултата где клонирање није потребно, не само ја, него нико на свету неће клонирати људске ембрионе.

Истраживања сте започели у Њукаслу, а сада настављате у Валенсији. Зашто сте прешли у Валенсију?

– Услови за рад су много бољи у Валенсији. У Њукаслу сам почео са скромном опремом, вредном око 6.000 евра, у Валенсији је створен институт од 150 милиона евра и годишњим буџетом од око 25 милиона евра. Али, није новац пресудан, већ структура и научни кадар овог Института, јер се све врти око матичне ћелије. Поред тога, неким људима у Њукаслу је толико порастао апетит, а нису били спремни да раде у кухињи. Резултате до којих смо дошли у лабораторији хтео је да преузме неко ко није ни знао где су наше лабораторије. Приватно, одувек сам желео да радим негде где сунце сија.

У Лесковцу је отворена клиника за вантелесну оплодњу. Како ће она да ради, да ли планирате формирање посебног тима и да ли ћете имати могућности да наставите истраживања?

– Специјална болница није отворена, већ је то била примопредаја кључева од стране лесковачких локалних власти. Болница сада мора да се опреми и да задовољи законске услове. Нећемо да радимо оно што није дозвољено. Ни ја ни моји сарадници нећемо да каљамо имена и да брукамо наш народ неким тајним или подухватима који нису дозвољени у Србији. То сигурно није сврха мог повратка. Мој приоритет је да ова болница буде једна од најбољих у свету, да промовишем моју земљу из моје земље. Сада је питање времена када ћемо се супруга и ја вратити.

Да ли Вас у Лесковац враћа завичајна носталгија, племенити циљ лечења до сада неизлечивих болести или нешто треће?

– Све заједно. Јако волим родни град, тамошње људе и тамошњи говор. Мој сан и жеља су одувек били да своје знање и умеће предам неком млађем и да урадим све што могу да промовишем Србију на научном плану, да је ставимо на светску мапу науке и модерне медицине.

Има и оних који су на други начин протумачили ваш повратак.

– Нажалост, недавно сам прочитао један коментар да се враћам јер код нас тренутно нема законске регулативе у овој области, па лакше могу да се ради ствари као што је клонирање. Ту нема много логике јер је закон у припреми. Ја сам могао да пређем у Лондон, да останем у Шпанији или да бирам било које место на свету где тренутно постоје бољи услови за рад, где научници увелико раде на сличним пројектима, где је све регулисано и где не треба да се правдам зашто се домовина воли.

Шта радите кад нисте у лабораторији, имате ли времена за породични живот и обична задовољства?

– Читам нове публикације. Наука је фасцинантна, она толико тога пружа и никада није досадна, јер је сваког дана нова. Кад имам слободног времена, са супругом Петром, шетам у природи, погледам неки добар филм, обожавам класичну музику из осамдесетих година. Срећа је да Петра и ја заједно радимо. У шали кажемо да није тако ко зна да ли бисмо се видели у току дана. Радни дан јесте дуг, али кад имамо времена покушавамо да се посветимо стварима које немају везе са нашим заједничким посл