Обамин други улазак у историју

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 22. марта – Барак Обама је прошле ноћи по други пут ушао у америчку историју као први председник који је успео да промени систем здравственог осигурања, што минулих деценија није успевало ниједном његовом претходнику. Претходни пут то је 1994. покушао Бил Клинтон.

У тешком дану на Капитол Хилу, под сводом Конгреса, после готово десетосатне дебате и политичких убеђивања скептика у сопственим редовима, у финалном, трећем гласању, обављеном пола сата пред поноћ, предлог око 2.000 страна обимног закона усвојен је са резултатом 219:212 – са три гласа више од неопходног минимума од 216.

Против су гласали сви републиканци којима се за ову прилику придружило и 34 демократа.

Усвојена реформа, која ће на снагу ступити кад нови закон потпише председник, доноси највећи захват у прерасподели социјалне правде у Америци, тиме што први пут уводи (готово) универзално здравствено осигурање. Здравствену заштиту ће добити још 32 (од укупно 47) милиона данас неосигураних Американаца. Током десетогодишњег спровођења реформе која ће коштати око 900 милијарди долара, проценат оних са здравственом полисом порашће са садашњих 85 на 95 одсто становника.

Обама није само политички победио републиканце, него и „специјалне интересе”, моћни лоби индустрије здравственог осигурања чији је годишњи промет 2,5 билиона (хиљада милијарди) долара (једна шестина БНП-а), и која је у настојањима да закон минира и јавности га учини непопуларним у протеклих годину дана утрошила неколико стотина милиона долара.

„Ово није радикална реформа, али је велике реформа”, поручио је ноћас у обраћању нацији из Беле куће после гласања Обама. „Ово показује како изгледа промена”.

Ноћашње финале једногодишњег политичког натезања не доноси, међутим, и крај полемика о оправданости и сврсисходности реформе: она ће бити повод за дебате у предстојећој кампањи за изборе у новембру на којима се бира једна трећина чланова Конгреса. Републиканци већ најављују да ће, ако том приликом на Капитол Хилу обезбеде већину (сада су мањина и у Представничком дому и у Сенату), реформу поништити, оспоравати њену уставност или је блокирати на нивоу савезних држава у којима су на власти.

Они закон називају „фискалним Франкенштајном”, кораком „који слаби САД”, „најувредљивијим социјалним инжињерингом у историји Америке” и „продужетком неуспелог совјетског експеримента”.

За победничку страну то је, међутим, „нови дан за Америку”.

Својим непробојним зидом одбијања – досад се није дешавало да једна тако важна мера буде усвојена са апсолутном подељеношћу два политичка табора – републиканци су ојачали свој имиџ „партије која каже не”. Овакав став би им донео велике поене да којим случајем закон није прошао, али ову опкладу нису добили, па остаје да се види како ће, кад идеолошки ореол који су створили изнад закона избледи, реаговати бирачи који ће хладније главе моћи да сагледају шта су добили и шта се мења у њиховим животима. У сваком случају, политичко дејство овог захвата биће познато тек најесен, кад се саопште резултати новембарских избора.

Обама је овим повратио свој пољуљани ауторитет, показао значајну дозу политичке чврстине и лидерства. Испуњење једног предизборног обећања дошло је међутим на рачун другог: Обама није успео да се наметне као политички помиритељ, лидер „средњег пута” између америчких политичких конзервативаца и либерала. Не може се рећи да то није покушавао, али пошто друга страна није прихватила пружену руку, на крају није имао избора него да се приклони својима.

Милан Мишић