Наш однос према бомбардовању

Рат који је НАТО водио против Србије и Црне Горе био је по много чему несвакидашњи. Једна од његових главних одликајебила упадљива неравноправност у односу снага.Затим, „интервенција” је мање личила на класичан рат а много више на лов, на парадно приказивање високо развијене технологије разарања и могућности прецизног убијања сабезбедне даљине у којој мета (жртва, ловина) нема никакве шансе да се спасе или одбрани.

Операција НАТО-а позната као операција „Племенити наковањ”или „Милосрдни анђео”изведена је без одобрења Савета безбедности УН због оптужбе да српске снаге безбедности врше злочине и етничко чишћење Албанаца на Косову и Метохији.

Перманентно бомбардовање, свакодневне детонације, пожари и разарања изазвали су код целокупног становништва продужено стање стреса, код неких нервозу, бес и агресивност, а код другихпаничан страх, дезоријентацију, очајање и апатију. Код најосетљивијих и најрањивијих група људи, деце, хендикепираних, психички лабилних, неуротичних и старих, ово дуго и учестало бомбардовање доводило је до провале анксиозности,несанице, депресије, хроничне забринутости или до настанка реактивне неурозе.

Бомбардовање је прошло има томе већ једанаест година, али остали су трагови, ожиљци, питања и дилеме. Наиме, НАТО као свој официјелни, прокламовани циљ има заштиту људских права и темељних принципа западне цивилизације, а посебно демократских вредности. А управо својом безобзирном агресијом и отимањем Космета он је угрозио темеље на којима почивају идеја демократије и демократске институције. Бомбама, убијањем невиних жртава, голим насиљем без легитимитетане може се дати лекција из демократије и људских права, не може се показати да се сви сукоби могу решити мирним путем, ненасилно, него се само може демонстрирати супротан принцип: „Сила бога не моли!” или „Јачи тлачи!” Тиме, бахатом демонстрацијом грубе силе могла се само покопати вера у владавину права и истовремено учврстити уверење да се сукоби ефикасно решавају једино насиљем. А то смо знали и без бомби.

У ваздушним нападима који су непрекидно трајали 78 дана и ноћи (од 24. марта до 10. јуна 1999),веома су оштећени и разорени многипутеви, аеродроми, мостови, далеководи, предајници, привредни објекти, школе, болнице, зграда РТС, стамбене зграде,манастири. Неколико хиљада људи је рањено и убијено. А колико тачно, нажалост, још увек се не зна! Како је то могућно?

Актуелна демократска власт, која је, разумљиво, окренута Европи и Западу, волела би да се НАТО бомбардовање што пре заборави, као „непријатна епизода”, како болна сећања не би омела европске интеграције Србије. То је, донекле, и схватљиво. Оно што је страшно и недопустиво је да наша држава још није званично саопштила коначан број жртава. Отуда је и могућно да се лицитира са бројем погинулих који се креће од 1.170 па све до„око 3.500”, што је три пута више! Тако нешто је недопустиво и говори о неозбиљности државе и нашем пословичном јавашлуку, нашој већ пословичној небризи за жртве колективног страдања. Ми се не морамо сагласити у томе колико је „интервенција НАТО-а” била оправдана или не, јер то је ствар интерпретације, али дискусије о броју жртава су непримерене јер су то чињенице које се морају егзактно утврдити и поштовати.

И још нешто, то што данас, с правом, тежимо Европи, није разлог да „заборавимо” да се у НАТО бомбардовању, у рату чији је прави циљ био отимање Космета, управо Европа одрекла својих принципа и да је себи допустила варварско понашање према Србији. Добри односи међу државама могу почивати само на уважавању историјске истине, а не на лажима, кривотворењу и „друштвеном забораву”. Француска је, рецимо, данас велики пријатељ и савезник Немачке, али јој не пада на памет да због тога укине сећање на злочине фашистичке Немачке!

професор универзитета