Naš odnos prema bombardovanju

Rat koji je NATO vodio protiv Srbije i Crne Gore bio je po mnogo čemu nesvakidašnji. Jedna od njegovih glavnih odlikajebila upadljiva neravnopravnost u odnosu snaga.Zatim, „intervencija” je manje ličila na klasičan rat a mnogo više na lov, na paradno prikazivanje visoko razvijene tehnologije razaranja i mogućnosti preciznog ubijanja sabezbedne daljine u kojoj meta (žrtva, lovina) nema nikakve šanse da se spase ili odbrani.

Operacija NATO-a poznata kao operacija „Plemeniti nakovanj”ili „Milosrdni anđeo”izvedena je bez odobrenja Saveta bezbednosti UN zbog optužbe da srpske snage bezbednosti vrše zločine i etničko čišćenje Albanaca na Kosovu i Metohiji.

Permanentno bombardovanje, svakodnevne detonacije, požari i razaranja izazvali su kod celokupnog stanovništva produženo stanje stresa, kod nekih nervozu, bes i agresivnost, a kod drugihpaničan strah, dezorijentaciju, očajanje i apatiju. Kod najosetljivijih i najranjivijih grupa ljudi, dece, hendikepiranih, psihički labilnih, neurotičnih i starih, ovo dugo i učestalo bombardovanje dovodilo je do provale anksioznosti,nesanice, depresije, hronične zabrinutosti ili do nastanka reaktivne neuroze.

Bombardovanje je prošlo ima tome već jedanaest godina, ali ostali su tragovi, ožiljci, pitanja i dileme. Naime, NATO kao svoj oficijelni, proklamovani cilj ima zaštitu ljudskih prava i temeljnih principa zapadne civilizacije, a posebno demokratskih vrednosti. A upravo svojom bezobzirnom agresijom i otimanjem Kosmeta on je ugrozio temelje na kojima počivaju ideja demokratije i demokratske institucije. Bombama, ubijanjem nevinih žrtava, golim nasiljem bez legitimitetane može se dati lekcija iz demokratije i ljudskih prava, ne može se pokazati da se svi sukobi mogu rešiti mirnim putem, nenasilno, nego se samo može demonstrirati suprotan princip: „Sila boga ne moli!” ili „Jači tlači!” Time, bahatom demonstracijom grube sile mogla se samo pokopati vera u vladavinu prava i istovremeno učvrstiti uverenje da se sukobi efikasno rešavaju jedino nasiljem. A to smo znali i bez bombi.

U vazdušnim napadima koji su neprekidno trajali 78 dana i noći (od 24. marta do 10. juna 1999),veoma su oštećeni i razoreni mnogiputevi, aerodromi, mostovi, dalekovodi, predajnici, privredni objekti, škole, bolnice, zgrada RTS, stambene zgrade,manastiri. Nekoliko hiljada ljudi je ranjeno i ubijeno. A koliko tačno, nažalost, još uvek se ne zna! Kako je to mogućno?

Aktuelna demokratska vlast, koja je, razumljivo, okrenuta Evropi i Zapadu, volela bi da se NATO bombardovanje što pre zaboravi, kao „neprijatna epizoda”, kako bolna sećanja ne bi omela evropske integracije Srbije. To je, donekle, i shvatljivo. Ono što je strašno i nedopustivo je da naša država još nije zvanično saopštila konačan broj žrtava. Otuda je i mogućno da se licitira sa brojem poginulih koji se kreće od 1.170 pa sve do„oko 3.500”, što je tri puta više! Tako nešto je nedopustivo i govori o neozbiljnosti države i našem poslovičnom javašluku, našoj već poslovičnoj nebrizi za žrtve kolektivnog stradanja. Mi se ne moramo saglasiti u tome koliko je „intervencija NATO-a” bila opravdana ili ne, jer to je stvar interpretacije, ali diskusije o broju žrtava su neprimerene jer su to činjenice koje se moraju egzaktno utvrditi i poštovati.

I još nešto, to što danas, s pravom, težimo Evropi, nije razlog da „zaboravimo” da se u NATO bombardovanju, u ratu čiji je pravi cilj bio otimanje Kosmeta, upravo Evropa odrekla svojih principa i da je sebi dopustila varvarsko ponašanje prema Srbiji. Dobri odnosi među državama mogu počivati samo na uvažavanju istorijske istine, a ne na lažima, krivotvorenju i „društvenom zaboravu”. Francuska je, recimo, danas veliki prijatelj i saveznik Nemačke, ali joj ne pada na pamet da zbog toga ukine sećanje na zločine fašističke Nemačke!

profesor univerziteta