Није решење у високим казнама

Насиље у породици је кривично дело. Велики број прекршаја против јавног реда и мира има, међутим, елементе насиља у породици.

Утврдили смо, такође, да су ,,у предисторији” кривичних дела насиља у породици управо прекршаји: више пута понављани прекршај против јавног реда и мира који има елементе насиља у породици довео је до кривичног дела. Ови прекршаји су специфични, јер се дешавају међу блиским сродницима.

Нама у правосуђу је циљ да те прекршаје евидентирамо и спречимо их у првој фази, пре него што дође до кривичног дела. И зато је један број судија посебно едукован за овакве предмете. Прва истраживања удружења судија за прекршаје, а и судска пракса, показали су да су у 80 одсто ових случајева насилници мушкарци, да је први на листи сукоб мушкарац–жена, после тога мушкарац против мушкарца, и то син против оца.

Нови закон о прекршајима је увео и једну заштитну меру – забрану приласка месту извршења прекршаја, што је битно баш у случајевима ремећења јавног реда и мира који имају елементе насиља у породици.

То је преузето из кривичног, односно породичног закона.

Прекршајне казне за ремећење јавног реда и мира са елементима породичног насиља су новчане –д о 30.000 динара или затворске – до 60 дана затвора, а однедавно до 90 дана.

Када се говори о насиљу у породици, мање-више сви сматрају да је решење у високим казнама. Али није у томе решење. Мислим да је важнија заштитна мера забране приласка. Или праћење појаве, што би омогућило да се отклоне узроци. Решење није у казнама јер новчану казну најчешће трпи цела породица. Па и ако насилник оде у затвор опет то оптерећује буџет породице. Зато сматрамо да је најбоље да цео систем и све институције буду у вези, од полиције, прекршајних и других судова, преко социјалних установа до невладиних организација. Једино на тај начин, ако пратите породицу, наравно, не ускраћујући јој људска права и права која јој гарантују Устав и конвенције, ви ћете моћи да утичете да се насиље заустави. И, што је најбитније, утицаћете на то да деца не живе уз насиље.

Мушка деца, сведоци насиља у породици, касније не тако ретко постају насилни у породици или, напротив, потпуно одбацују насиље. Што се тиче женске деце, она често прихватају насиље у својој секундарној породици јер су га искусила у примарној.

Како се понашају насилник и жртва пред судијом за прекршаје? Ту, малтене, постоји једна правилност. Кад прође извесно време и кад ,,ране зацеле”, жена-жртва настоји да оправда мужа-насилника јер зна да ће цела породица да трпи због казне која ће бити изречена насилнику. Пракса је исто тако показала да жене, у просеку, седам пута одлазе и враћају се насилнику.

Међутим, с том дилемом је тешко живети. И зато све институције које се баве овим проблемом треба да помогну оваквим породицама, да виде да ли је могуће очувати их али и зауставити насиље или препоручити да је за породицу боље да престане да функционише, опет пре свега зато што деца највише трпе.

Иначе, насиље синова према очевима у таквим породицама није неуобичајено. То је она ситуација кад син гледа како отац малтретира мајку и у тренутку кад физички ојача онда он стаје у заштиту мајке и насилно реагује према оцу. Нисмо, међутим, уочили да су деца из таквих породица чешће делинквенти него други. Не располажем подацима у вези с тим, али не бих тако лако дао такву одредницу, јер имате сјајну децу која су изашла из свега тога као сасвим стабилна.

Кад је реч о примени Закона о прекршајима, важан је 294. члан који судијама даје могућност да се насилник процесуира по хитном поступку. То значи, конкретно: када муж туче жену, полиција долази да интервенише и ако процени да би насилник могао да настави да је туче, онда се он процесуира по хитном поступку – одмах га приводе и иде пред судију за прекршаје. Судије за прекршаје и краси та ефикасност и брзина поступка.

Али решење проблема није у казнама него у превентивном и систематском деловању и у повезаности институција система – да прате појаву и да реагују на време.

Што се социјалних слојева тиче насиље се дешава свуда, само што је негде видљивије, а негде мање видљиво. У вишим слојевима вероватно се прикрива. Такође, жена која има неки приход, мање ће трпети насиље него она која је економски зависна. Уочили смо и то да жртве очекују да ће неке нове ситуације у браку, као што је рођење детета или промена боравишта утицати на насилника да се промени. Али ту нема правила. А често је и реч о илузији супруге која прихвата да живи уз насиље.

Вршилац функције председника Вишег прекршајног суда