Кораци и шапутања

Овде и у Европи познати израелски ауторски тандем Гај Вајцман – Рон Хавер, који већ дуго ради у Холандији, својом представом „Мириси цимета” определио се за кореографску интерпретацију дословног тумачења старозаветне „Песме над песмама”, која им је била инспирација. Дакле, као величанствене похвале људској љубави, исписане језиком љубави. А све то видели смо на позорници Битеф театра у извођењу њихове недавно основане играчке компаније.

Којим то уметничким средствима и коликом имагинативном силином су аутори приступили кореографском уобличењу своје полазне идеје, у свој њеној сложености? У односу на онај најзаступљенији доживљај библијског карактера људске љубави, којим се истиче суптилна једноставност, нежност, јади љубавни, аутори „Мириса цимета” праве осетни заокрет стављајући акценат на страх, узнемиреност, растрзану неизвесност... Многи сегменти представе достигли су снажну драматичност, у пуном смислу, и ескалирајућу тензију љубавног заноса, оствареног специфичном кореографском динамиком, обогаћеном изврсно осмишљеним и спроведеним страсним шапутавим дијалозима.

Ту је на делу језгровит и врло прецизан савремени кореографски израз надахнут веома занимљивом музиком естонских аутора, у изузетном „уживо” извођењу М. Димић, Д. Егерића, Б. Стошића и И. Марјановића.

Са друге стране, одређени делови представе били су обележени репетицијом читавих кореографских склопова која се препознаје као мањкавост и узрок недостатка једне упечатљивије развојне кореографске линије, коју је неопходном учинила управо иницијална поставка самих аутора. Међутим, десило се да је сам завршетак комада оно што је, сасвим неочекивано, довело до тренутног урушавања целокупне концепцијски врло добро постављене замисли.

Остаће нејасно шта је то мотивисало непосредно обраћање публици једне од протагонисткиња, рогобатним и одбијајућим текстом дискутабилне вредности, умесности и уметничке функције. Да ли је то заиста било незаобилазно и једино могуће решење, које је представу, у финалном виђењу, коштало сопствене мисаоно-значењске деградације и, нажалост, изневеравања свих оних, до тог тренутка, презентованих снажнијих идејних наговештаја.

И поред свега, уоченим пропустима овога пута не бисмо придали снагу пресудног фактора у покушају формулисања једног уопштенијег утиска о овој представи. Нити би, у 21. веку, захтев за новумом био реалан и оправдан критеријум. Али, оно што би свакако требало узети у обзир јесте битније помањкање поенте, услед чега нас је ова представа ипак препустила осећању извесне равнодушности.

Поставком ове представе на сцену Битеф театра, и врло упечатљивим и енергичним наступом Милице Јевић, али и осталих, пре свега женских протагониста (С. Нинковић, Н. Јовановић, М. Писић), показало се да наша плесна сцена у својим редовима има и те како способне младе играче, спремне за већину изазова савременог сценског израза. У сећању нам остаје и сценографија А. де Нијса, врло рафинираних, функционалних решења.