Koraci i šaputanja

Ovde i u Evropi poznati izraelski autorski tandem Gaj Vajcman – Ron Haver, koji već dugo radi u Holandiji, svojom predstavom „Mirisi cimeta” opredelio se za koreografsku interpretaciju doslovnog tumačenja starozavetne „Pesme nad pesmama”, koja im je bila inspiracija. Dakle, kao veličanstvene pohvale ljudskoj ljubavi, ispisane jezikom ljubavi. A sve to videli smo na pozornici Bitef teatra u izvođenju njihove nedavno osnovane igračke kompanije.

Kojim to umetničkim sredstvima i kolikom imaginativnom silinom su autori pristupili koreografskom uobličenju svoje polazne ideje, u svoj njenoj složenosti? U odnosu na onaj najzastupljeniji doživljaj biblijskog karaktera ljudske ljubavi, kojim se ističe suptilna jednostavnost, nežnost, jadi ljubavni, autori „Mirisa cimeta” prave osetni zaokret stavljajući akcenat na strah, uznemirenost, rastrzanu neizvesnost... Mnogi segmenti predstave dostigli su snažnu dramatičnost, u punom smislu, i eskalirajuću tenziju ljubavnog zanosa, ostvarenog specifičnom koreografskom dinamikom, obogaćenom izvrsno osmišljenim i sprovedenim strasnim šaputavim dijalozima.

Tu je na delu jezgrovit i vrlo precizan savremeni koreografski izraz nadahnut veoma zanimljivom muzikom estonskih autora, u izuzetnom „uživo” izvođenju M. Dimić, D. Egerića, B. Stošića i I. Marjanovića.

Sa druge strane, određeni delovi predstave bili su obeleženi repeticijom čitavih koreografskih sklopova koja se prepoznaje kao manjkavost i uzrok nedostatka jedne upečatljivije razvojne koreografske linije, koju je neophodnom učinila upravo inicijalna postavka samih autora. Međutim, desilo se da je sam završetak komada ono što je, sasvim neočekivano, dovelo do trenutnog urušavanja celokupne koncepcijski vrlo dobro postavljene zamisli.

Ostaće nejasno šta je to motivisalo neposredno obraćanje publici jedne od protagonistkinja, rogobatnim i odbijajućim tekstom diskutabilne vrednosti, umesnosti i umetničke funkcije. Da li je to zaista bilo nezaobilazno i jedino moguće rešenje, koje je predstavu, u finalnom viđenju, koštalo sopstvene misaono-značenjske degradacije i, nažalost, izneveravanja svih onih, do tog trenutka, prezentovanih snažnijih idejnih nagoveštaja.

I pored svega, uočenim propustima ovoga puta ne bismo pridali snagu presudnog faktora u pokušaju formulisanja jednog uopštenijeg utiska o ovoj predstavi. Niti bi, u 21. veku, zahtev za novumom bio realan i opravdan kriterijum. Ali, ono što bi svakako trebalo uzeti u obzir jeste bitnije pomanjkanje poente, usled čega nas je ova predstava ipak prepustila osećanju izvesne ravnodušnosti.

Postavkom ove predstave na scenu Bitef teatra, i vrlo upečatljivim i energičnim nastupom Milice Jević, ali i ostalih, pre svega ženskih protagonista (S. Ninković, N. Jovanović, M. Pisić), pokazalo se da naša plesna scena u svojim redovima ima i te kako sposobne mlade igrače, spremne za većinu izazova savremenog scenskog izraza. U sećanju nam ostaje i scenografija A. de Nijsa, vrlo rafiniranih, funkcionalnih rešenja.