ТЕЛЕКОМ ЗА БИЛБОРДЕ

Последња битна приватизација у Србији ће бити, као што се већ сада зна, продаја Телекома, најуспешнијег предузећа у власништву државе. Могу постојати само два разлога ненадане продаје – један може бити тај да је држава најзад одлучила да укине страначку контролу над привредом и добијена средства паметно уложи у инфраструктуру или подстицање извоза. Други и много вероватнији разлог је тај да је стање буџета до те мере забрињавајуће да се што пре мора продавати највреднија преостала државна имовина. Ближи се изборна година када буџет једноставно мора бити експанзиван и не смеју се дозволити кашњења пензија, плата и штрајкови.

Продаја Телекома има и неке добре стране као своје нуспојаве. После ње ће ствари бити много јасније, неће више бити страначких кадрова на челу предузећа и пословање ће бити одговорније. Питање националности власника и тога да ли му се презиме завршава на –,,ић” није релевантно као што се показало у случају Теленора, јер барем више сада немамо такве крупне случајеве избегавања пореза као што је то био случај са Мобтелом. Лоша страна продаје Телекома је да је она мотивисана недостатком буџетских средстава и што је то одраз непостојања стратегије развоја, односно тога да се важне економске одлуке и даље доносе у изнудици и стихијски.

На галерији таштине домаћих економиста на Копаонику главна порука је била та да је напокон дошло време да се мало више поради на извозу као генератору развоја. Еквивалент једне такве поруке у свакодневном животу би био као када би одрасли човек рекао да је сада дошло време да се сваког јутра перу зуби, под условом да су неки преостали. Као показатељ спремности државе на спровођење једног таквог дугорочног циља две недеље после Копаоника, имамо оставку српског гувернера донету под притиском увозничког лобија и брзо окретање приватизацији као брзој „дози” за кратко превазилажење кризе.

Лоша страна продаје је и та да Телеком као домаћа фирма има шири друштвени и стратешки значај јер његов профит остаје у земљи и њиме се финансира значајан део домаће потрошње. Када власник буде страна фирма, она ће после плаћања пореза на добит од 10 одсто (један од најнижих у Европи) бити у могућности да цео профит исплати својим деоничарима који су наравно странци. У преводу, паре иду напоље. Такво правило важи за све стране инвеститоре („Фијат”, „Ју-Ес-стил”, „Филип Морис”, БАТ, итд.) јер држава добија само 10 одсто од прихода и због тога, под овим условима, стуб домаћег развоја не могу бити стране инвестиције. Могу евентуално смањити незапосленост, али по великој цени. С друге стране, уколико би се порез на добит повећао питање би било ко би онда овде инвестирао.

Такође, модел продаје је потпуно нејасан јер је тренутно Телеком затворено акционарско друштво где акционари имају међусобно право прече куповине и није јасно зашто неки министри дезинформишу јавност у том погледу. Изречена намера владе је да се Телеком трансформише у отворено акционарско друштво да би се, како је даље речено, применио модел продаје Мобтела из 2006. године. Међутим, Мобтел је продат тада тако што су Влада Србије и Мартин Шлаф формирали заједничко предузеће Моби 63 које је било у форми друштва са ограниченом одговорношћу које се, за разлику од акционарског друштва, може продати јавним надметањем. Насупрот томе, акције акционарског друштва се по закону морају продавати само и искључиво на берзи и од тог правила нема одступања. Све ово значи да влада ако жели да прода Телеком јавним надметањем то неће моћи урадити у форми акционарског друштва већ само у форми друштва са ограниченом одговорношћу, што би јој омогућило постизање најбоље могуће цене. Међутим, уколико Телеком онда буде трансформисан у д.о.о. влада неће моћи да подели грађанима 27 одсто акција, са чиме се тренутно излази у јавност. Чини се да је питање модела продаје Телекома питање избора између добијања најбоље могуће цене и неке врсте социјалног умиривања кроз поделу дела бесплатних акција.

Док се на неки начин може говорити о копирању модела продаје Мобтела, никако се не би смео поновити модел трошења средстава која су добијена том приликом. Сетићемо се да је Мобтел продат крајем лета 2006, и да ће Телеком такође бити продат крајем овог лета; исто тако, наредна година после продаје Мобтела је била изборна година па је због тога и био формиран НИП од кога привреда Србије никакве користи није видела. Сада би требало избећи замке трошења средстава за краткорочно попуњавање буџетских рупа, али је навика и зависност од демагогије јача од спремности на одрицања и дугорочно планирање. Међутим, пре него што било ко осуди овакав начин вођења политике и привреде требало би себи да постави питање да ли би гласао за некога ко му не би обећао брзи кеш већ само пуно напорног рада и жртвовања. Реално, јако тешко би се направио билборд са таквом поруком.

уредник „Права и друштва"